Nikada nisam imao tipičnu porodicu. Moji roditelji su se razveli dok sam bio mali, a otac se ponovo oženio kada sam imao deset godina. Moja maćeha je bila mlada, svega nekoliko godina starija od mog najstarijeg brata. U početku, nisam znao kako da je prihvatim, ali vremenom se trudila da mi postane bliska. Učila me, brinula o meni i ponašala se kao pravi član porodice. Iskreno, u mnogim trenucima, bila mi je veći oslonac od rođene majke.
Kako sam odrastao, tako se i odnos između nas menjao. Počeli smo da vodimo ozbiljnije razgovore, provodili više vremena zajedno, a ja sam primećivao da se prema meni ponaša zaštitnički, ali i pomalo drugačije – prisnije, osećajnije. Trudio sam se da tome ne pridajem mnogo značaja.
Onda je došao moj 18. rođendan. Otac je bio van grada zbog poslovnog puta. Maćeha mi je spremila tortu i večeru. Bilo je kasno, prošla je ponoć, gosti su otišli, a mi smo ostali sami u kući.
Sedeli smo u dnevnoj sobi, razgovarali o životu, školovanju, planovima. Bila je to jedna od onih večeri kad vreme proleti, a ti ne znaš kako ni zašto. Osećao sam se odraslo, zrelo, a ona me prvi put gledala ne kao dečaka, već kao muškarca. I baš tada, pre nego što smo krenuli na spavanje, dogodilo se nešto što mi je promenilo pogled na sve.
U trenutku tišine, izgovorila je rečenicu koja mi je ostala urezana: „Znaš da više nisi dete, zar ne?“ U njenom glasu bilo je topline, ali i ozbiljnosti. Taj razgovor nas je oboje zatekao – dotakli smo teme koje nikada ranije nismo spominjali. Bilo je emocija koje su do tada bile neizrečene.
Nismo prešli granicu. Ni ona ni ja. Ali ono što se desilo između redova, u pogledu, u načinu na koji smo jedno drugo gledali – to je bilo više nego što sam očekivao. I u isto vreme, to me je potpuno zbunilo.
Narednih dana, trudila se da sve bude kao pre. Bila je pažljiva, ali distancirana. Ja sam se pravio da se ništa nije desilo, ali svaki put kada bih je pogledao, setio bih se te noći. Ne po nekoj konkretnoj situaciji, već po osećaju – po tom neobjašnjivom trenutku koji nas je povezao, ali i udaljio.
Danas, nakon nekoliko godina, mogu da kažem da sam tu noć zapamtio ne kao nešto što je trebalo da se desi, već kao trenutak kada sam shvatio koliko su emocije komplikovane. Naročito u porodici koja nije tipična. Naučio sam da granice moraju da postoje, bez obzira na bliskost. Da osećanja mogu biti varljiva, i da je lako preći liniju koju kasnije ne možeš izbrisati.
Maćeha i ja više nikada nismo razgovarali o toj večeri. Ostalo je u tišini između nas. A ja sam odlučio da to ostane tako – jer neke priče je bolje prećutati, i ne dati im šansu da naruše ono što godinama gradiš.
About The Author
