Žena je postavila kameru u stan svoje svekrve i otkrila da je muž vara, odmah je usledio razvod.
Natalija je sedela u svom automobilu, parkirana u blizini supermarketa i po stoti put gledala snimak na ekranu svog telefona. Prsti su joj zadrhtali i mučnina se podigla u grlu. Na snimku je njen suprug Andrej zagrlio ženu u dnevnoj sobi svoje svekrve. Izdaja . Ova reč joj je pulsirala u slepoočnicama, zaglušivši sve druge misli.
“Kako je to moguće…” prošaputala je, prislonivši ruku na usta.
Pre tri nedelje nije mogla ni da zamisli da bi postavljanje kamere u kuću njene svekrve dovelo do kolapsa njenog porodičnog života. Sve je počelo jednostavnim zahtevom…
Prve dve nedelje nakon instaliranja kamere sve je išlo kao i obično. Natalija je ponekad proveravala prenos preko aplikacije na svom telefonu, uverila se da je sve u redu sa njenom svekrvom i vratila se svom poslu. Vera Pavlovna je živela sama u privatnoj kući na periferiji grada, nakon smrti svog muža pre pet godina, kategorički je odbila da se useli sa sinom, ceneći svoju nezavisnost.
Međutim, počela da primećuje čudne stvari. Andrej, koji je radio kao arhitekta u velikoj građevinskoj kompaniji, odjednom je počeo da kasni. “Važan projekat, rokovi su hitni”, objasnio je on. Natalija ne bi ništa posumnjala da nije slučajno pogledala kameru za nadzor…
Te večeri videla je svog muža kako ulazi u kuću svoje majke oko sedam uveče. “Čudno je”, pomisli Natalija, “rekao je da je na poslu”. Međutim, petnaest minuta kasnije nepoznata žena je ušla u kuću.
Srce mi je tuklo negde u grlu. Natalija se nagnula prema ekranu telefona, gledajući šta se dešava. Visoka plavuša, tridesetak godina, u uskoj haljini. Svekrva nije bila kod kuće – ispostavilo se da je nekoliko dana otišla u vikendicu svog prijatelja.
Ono što se potom dogodilo okrenulo je Natalijin život naglavačke.
Andrej je sreo ženu u hodniku. Zagrlili su se – ne kao slučajni poznanici, već kao ljubavnici koji se poznaju dugo. Njihov poljubac je bio dug i strastven. Natalijine oči potamneše.
Gledala je njih dvoje kako ulaze u dnevnu sobu i sede na sofi na kojoj je toliko puta pila čaj sa svekrvom. Gledala sam kako ruke mog muža klize preko tuđeg tela, kako mu ova žena prolazi prstima kroz kosu…
Natalija je isključila emitovanje. Ona se tresla. Deset godina braka. Deset godina koje su sada izgledale kao profanacija.
Sledeći dani su se pretvorili u mučenje. Ćutala je, prikupljala dokaze. Proveravala je kameru svako veče. Andrej je još dva puta došao kod svoje majke sa ovom ženom. Uvek u isto vreme, uvek kada Vera Pavlovna nije bila kod kuće.
Sada, sedeći u automobilu u supermarketu, Natalija je shvatila da je na ivici. Poslednji unos pre sat vremena bio je kap koja je prelila čašu. Na njemu su se Andrej i njegova ljubavnica ne samo poljubili. Oni su govorili. I njihov razgovor…
– Kada ćeš joj konačno reći? — upitala je plavuša milujući ga po obrazu.
– Uskoro, Marina, obećavam. Moram sve ispravno izračunati. Stan je uknjižen na obe ruke, posao je takođe zajednički…
– Šta je sa tvojom majkom? Ona voli Nataliju.
– Mama će razumeti. Glavno je da sam konačno srećan. Sa tobom.
Natalija je tako snažno stisnula telefon da su joj zglobovi pobeleli. Dakle, ovako je? On već planira njihovu budućnost. Izračunava sredstva. A ona, sve ovo vreme je verovala u “važne projekte” i “hitne rokove”.
Upalila je auto. Ruke su joj se tresle, ali joj je odlučnost davala snagu. Prva stanica je njena advokatska kancelarija. Drugi je njihov stan sa Andrejem, da pokupe dokumente i najneophodnije stvari. A onda…
Zatim će poslati video Andreju i njenoj svekrvi. Neka znaju istinu. Sve.
Kancelarija advokata Irine Mihajlovne bila je prohladna i mirisala je na kafu. Natalija je sedela u kožnoj stolici, mehanički lupkajući noktima po naslonu za ruke.
– Dakle, kažete da postoji video snimak? — Irina Mihajlovna namesti naočare s tankim okvirom. – Ovo je dobro. U brakorazvodnom postupku, takvi dokazi…
– Nije me briga za proces! – prasnula je Natalija. – Izvini. Samo želim da znam svoja prava. I šta dalje.
Advokat je klimnuo glavom sa razumevanjem. Tokom dvadeset godina prakse, videla je mnogo takvih žena – zbunjenih, ljutih, slomljenog srca i žeđu za pravdom u očima.
– Prvo se smiri. Pružila je Nataliji čašu vode. – Idemo redom. Da li je stan u zajedničkom vlasništvu?
– Da. A i posao je uobičajen – imamo arhitektonski biro. Tačnije… bilo je uobičajeno.
Natalija se gorko osmehnula. Pre tri godine, ona i Andrej odlučili su da otvore sopstveni biznis. Napustila je prestižnu poziciju finansijskog direktora i uložila svu svoju ušteđevinu. Andrej je bio kreativna duša njihovog tandema, ona je bila organizaciona. A sada…
“Ovo komplikuje stvari”, reče Irina Mihajlovna zamišljeno. “Ali to ga ne čini beznadežnim.” Sada je najvažnije delovati brzo i odlučno.
Proveli su sledeći sat raspravljajući o strategiji. Natalija je slušala, beležila, klimala glavom. Unutra je sve bilo utrnulo, kao posle novokaina kod zubara. Tek sada joj je sinulo da njen život nikada neće biti isti.
Nakon što je napustila advokata, prva stvar koju je uradila je da je pozvala svoju najbolju drugaricu, Katju:
-Mogu li da ostanem sa tobom neko vreme?
– Šta se desilo? — U Katinom glasu bilo je zabrinutosti.
– Reći ću ti kasnije. Puno stvari.
– Dođi, naravno. Uvek si dobrodošla.
Kod kuće, Natalija se ponašala kao robot. Stavlja najosnovnije u svoj kofer. Dokumenti. Laptop. Fotografija roditelja. Ostavila je prstenje — verenički i onaj koji mu je Andrej poklonio za petu godišnjicu braka — na toaletnom stočiću.
Poslednji pogled na njihovu porodičnu fotografiju na zidu: srećna lica, zagrljaji, more u pozadini. Prošlogodišnji odmor u Grčkoj. Pita se da li i tada?..
Telefon je vibrirao. Andrej.
“Zakasniću danas. Važan sastanak sa mušterijama.”
Prsti su sami otkucali odgovor:
“Ne brini. I ja ću zakasniti. Zauvek .”
A onda video. Tri fajla. Svi sastanci su kod svekrve.
Telefon je eksplodirao od poziva kada je već bila na putu ka Katji. Andrei. svekrva. Andrej opet. Uključila je nečujni režim.
Vera Pavlovna je prvo pozvala:
“Nataša, devojko moja…” Zadrhtao je svekrvin glas. – Nisam znala, kunem ti se, nisam znala…
– Verujem, Vera Pavlovna. – Natalija je progutala knedlu u grlu. — Žao mi je što se ovo desilo sa kamerom.
– Gospode, zašto se izvinjavaš! To je on… trebalo bi da se izvini! Nisam ga ja tako vaspitala, ne za ovo…
Razgovor je prekinut. Natalija je parkirala kod Katine kuće i, ne osećajući noge, popela se na četvrti sprat.
Katja je otvorila vrata, jedan pogled joj je bio dovoljan:
– Bože, šta je uradio?
Natalija se srušila u zagrljaj svojoj prijateljici i konačno dozvolila sebi da brizne u plač.
Te noći nije spavala. Sedeo sam u Katinoj kuhinji, pio jak čaj i čitao beskrajne Andrejeve poruke. Izgovori. Molitve. Pretnje. Obećanja. Sve je pomešano.
“Hajde da razgovaramo!” — Ne razumeš! “Sve ću objasniti!” “Nije ono što misliš!” “Ako sada sve uništiš, kasnije ćeš se kajati!”
Do jutra se smirio. Natalija je znala da je ovo zatišje pre oluje. On nije od onih koje se lako puštaju. Posebno ono što smatra svojim.
Jutro je donelo poziv od moje svekrve:
– Nataša, on je ovde. Pijan. Kaže da vas oboje voli. Da je zbunjen. Da ga moraš razumeti…
– A ti? Da li ga razumeš?
IZVOR:SRIL.KURIR.RS
About The Author
