Imala sam 21 godinu kada sam završila kao robinja u Holandiji – sve je počelo kad sam poverovala pogrešnom čoveku”
Imala sam samo 21 godinu. Bezbrižne godine, rekli bi mnogi. Ali za mene su to bile godine tame, nesigurnosti i izgubljene vere u ljude. Dolazim iz male sredine, iz porodice u kojoj nije bilo ni ljubavi ni podrške. Otac je ćutljiv i odsutan, majka stroga i ogorčena. Odrasla sam bez zagrljaja i osmeha. Samo sa rečenicom koja mi i danas zvoni u glavi: “Ti si niko i ništa.”
Možda baš zato sam bila laka meta. Jer sam želela da neko u meni vidi vrednost, da me pogleda s toplinom, da mi pruži ono što sam mislila da zaslužujem. I pojavio se. Bio je stariji, zgodan, šarmantan. Zvao se “Marko” – bar je tako rekao. Upoznali smo se preko društvene mreže, a vrlo brzo i uživo. Kupovao mi je čokoladice, zvao me “lepotice”, govorio da sam pametna i posebna.
Nisam imala iskustva. Nikad me niko nije tako gledao, ni takve reči govorio. Počela sam da živim za njegove poruke, pozive, planove. Rekao je da ima poznanike u Holandiji i da tamo mogu da radim kao konobarica, da brzo zaradim i da možemo zajedno da gradimo budućnost.
Verovala sam. Iako mi je nešto u stomaku govorilo da ne žurim – poverovala sam, jer sam želela da verujem.
Kad smo stigli u Holandiju, sve se promenilo. Nije bilo restorana, ni razgovora o poslu. Umesto toga, uveče me zaključavao u jednu sobu. Rekao je da moram da otplatim “put i smeštaj”, da nemam kuda. Rekao je da me niko tamo neće razumeti, da nemam dokumenta, da ne smem da idem policiji.
Počela sam da radim ono što nisam ni u snu mogla da zamislim. Dolazili su muškarci. Ulazili. I izlazili. Ja sam ostajala. Sama. Slomljena. Iz dana u dan. Bez glasa. Bez suze. Bez prava.
Bila sam robinja u tuđoj zemlji. Za svet – nevidljiva. Za njega – samo broj. Nisam znala više ni ko sam. Moje telo mi nije pripadalo. Ni moja duša.
Jedne večeri, kada je “on” otišao da završi neke “poslove”, naišla sam na jednu ženu iz Srbije. Prepoznala me je po jeziku i pogledu. I ona je prošla isto. Ali je pobegla. I odlučila da pomogne drugima.
Zahvaljujući njoj, uspela sam da pobegnem. Da prijavim šta mi se desilo. Da se vratim u Srbiju. Ne kao pobednik – već kao neko ko je preživeo. I to nije mala stvar.
Danas imam 31 godinu. Prošlo je deset godina otkako sam iz tog pakla izašla. Još uvek me bude noćne more. Još uvek se borim da poverujem ljudima. Ali sam slobodna. I svesna da nisam ja ta koja treba da se stidi.
Pišem ovu ispovest jer znam da negde sada neka devojka priča s “Markom”. Da je zaljubljena u njegove poruke, u pažnju koju nikad nije imala. I želim joj reći: ako te previše brzo vodi negde, ako te odvaja od porodice i prijatelja, ako ti govori da nikom ne govoriš – beži.
Ljubav ne traži tajne. Prava ljubav ne vodi u tamnicu.
Ja sam bila lak plen jer sam bila emotivno gladna. Danas učim da volim sebe. Da se ne stidim svoje prošlosti. Jer nisam kriva.
Krivi su oni koji koriste nečiju slabost. Krivi su oni koji žive od tuđe boli.
Možda je ovo moj početak. Možda tek sada, nakon svega, dolazi moj život.
About The Author
