Nećeš verovati kome se obrati ova žena iz Sombora – njena ispovest lomi srce i greje dušu
Zovem se Nina. Imam 40 godina. Živim u Somboru. I spremna sam da po prvi put u životu napišem nešto do kraja iskreno – bez filtera, bez ulepšavanja, bez glume. Jer ako te tražim pravog, onda i ja moram biti prava. Ako ovo čitaš i nešto te vuče da ne skroluješ dalje, možda je to znak. Ne verujem slepo u sudbinu, ali verujem u taj neobjašnjivi osećaj kad znaš da treba nešto da uradiš. Možda si ti moj razlog da napišem sve ovo. Možda sam ja tvoj razlog da se zadržiš, prvi put posle dugo vremena.
Nisam više klinka koja veruje u bajke, ali nisam ni žena koja je ogorčena na ceo svet. Verujem u one tihe, duboke ljubavi. U one koje ne bljesnu i izgore, nego se pale polako i ostaju tople godinama. Prošla sam i vatru i pepeo, i još stojim. Još sam ovde. Spremna. Otvorena. Ne želim vezu da bih popunila prazninu. Želim nekog ko će biti deo mog sveta jer ga istinski želi, a ne zato što mu je dosadno, usamljeno ili jer traži rezervnu opciju dok čeka nešto drugo.
Imala sam brak. Jedan. Dovoljan da naučim sve što treba da znam o kompromisima, o ćutanju kada treba da se govori, o govoru kada bi trebalo da se ćuti, o pogrešnim izborima, o davanju i primanju. Iz tog braka nosim mir, ne gorčinu. Bila sam žena koja daje sve, ali sada tražim balans. Ne daj mi pola, ako očekuješ celo. Imam dušu, imam srce, imam i ruke koje greju. Ali nisam više žena koja moli. Ako me vidiš, videćeš sve. Ako ne vidiš – ništa ti neću objašnjavati.
Volim da kuvam, ali ne kao obavezu, već kao izraz ljubavi. Volim da pustim muziku dok spremam večeru, da se lagano ljuljam uz melodiju dok čekam da voda proključa. Volim da budem domaćica kada je to iz ljubavi, a ne iz obaveze. Volim da se sredim, da mirišem, da obučem lepu haljinu – ali i da obujem patike i odem u prirodu, među drveće koje ne pita za šminku ni za etiketu. Nisam visoka, ali nisam ni sitna. Imam obline, imam osmeh koji se ne vidi često, ali kad se pojavi – nije lažan. Oči su mi zelene. Pogled iskren. Glas nežan, ali siguran. Ne plašim se da kažem šta mislim. Ne bežim od istine. I ne igram igrice.
Žena sam koja voli da se zagrli. Ne onako usputno, reda radi. Nego da se stopim s tobom u toj tišini. Da osetim da si tu. Da znaš da sam tu. Želim muškarca koji zna da dodirne ženu, ne samo telom, nego i dušom. Neko ko će osetiti kada mi treba mir. Neko kome neću morati da objašnjavam svaku emociju, već će je prepoznati u pogledu. Neko ko zna da pita “jesi li dobro” i da čeka odgovor. Neko kome neću biti opcija, nego izbor. Prvi. Jedini. Ne najbolja među mnogima, nego jedina među svima.
Znam da zvuči kao da tražim mnogo. Ali ne tražim luksuz. Ne tražim skupa putovanja ni poklone. Ne tražim da me izdržavaš. Ne zanimaju me ni tvoji automobili ni stanovi. Samo mi reci istinu. Budi čovek. Budi veran. Budi dosledan. Ako kažeš da voliš – pokaži. Ako kažeš da si zauvek tu – nemoj nestajati. Ako ti se ne javim odmah – ne brini. Ako ti se javim svaki dan – ne beži. Samo budi prisutan. I realan.
Možda imaš svoju prošlost. Imam i ja. Možda imaš decu. To mi nije prepreka. Ako imaš srce koje zna da voli – meni je dovoljno. Ako si ranjen, ali ne ogorčen – razumem. Ako si oprezan – i ja sam. Ali dajemo šansu, ne sudimo odmah. Možda si udovac. Možda si razveden. Možda si samo sam dugo, kao i ja. Sve je u redu. Ljudi smo. Svi nosimo rane. Samo želim da tvoje ruke ne nose piće, nego nadu. Da tvoj glas ne bude grub, nego utešan. Da tvoj pogled ne bude prazan, nego topao.
Zamisli veče kad pada kiša. Dvoje sede na kauču, pokriveni jednim ćebetom. U rukama čaj ili vino. Ne mora da se priča. Dovoljno je da se bude. Da se pogleda. Da se zna – tu smo. To ja tražim. To želim da živim. Bez glume, bez foliranja. Ljubav za odrasle. Ljubav sa osmehom, sa suzama, sa borbama, ali i sa mirom. Ljubav koja zna kada da ćuti, a kada da viče. Ljubav koja traje.
Ako si još ovde, možda već znaš da si mi sličan. Možda već znaš da bih te mogla voleti. Možda već osećaš ono “nešto” što ni reči ne mogu da objasne. Piši mi. Ne moraš da se trudiš da impresioniraš. Budi ono što jesi. I reci mi ko si. Gde si. Koliko godina imaš. Kako ti srce kuca. Šta ti duša traži. I ako se u tvojim rečima prepoznam – javiću se. Ne odmah. Ne obećavam bajku. Ali možda napišemo pravu priču. Tvoju i moju.
Možda nam ne treba mnogo da se pronađemo. Možda je dovoljno samo da prestanemo da bežimo. Ja više ne bežim. Evo me. Ovde sam. Nina. Četrdeset godina. Sombor. Žena koja još veruje. Žena koja još čeka. Žena koja zna šta je ljubav – i koja je spremna da je da, ako je dobije nazad. Ako si ti onaj koji se ne boji da voli, ne boji se blizine, ne beži kad postane ozbiljno – javi se. Biću tu. U ovom malom, iskrenom oglasu. I možda jednog dana, nas dvoje pročitamo ovo zajedno i nasmejemo se. Jer ljubav se desila. A počela je ovde.
Ponekad noću, kad svi odu na spavanje, kad nema buke, kad ni grad više ne priča, ostanem sama sa sobom i tim večitim pitanjem – gde si ti? Ne kao “bilo ko”, već baš ti, konkretan čovek, neko čiji život ide paralelno s mojim, a još se nismo sreli. Možda i ti nekad pogledaš u telefon i ne znaš kome bi pisao. Možda i tebi fali neko s kim možeš da podeliš obične, svakodnevne stvari. Onaj “kako ti je prošao dan”, “šta si večerao”, “je l’ te neko iznervirao na poslu” ili “ajde da idemo negde samo nas dvoje”. Nema više mnogo takvih ljudi. Ljudi koji žele dublje, šire, iskrenije. Danas svi nešto kalkulišu, svi imaju zadnje misli, svi čekaju “bolju ponudu”. Ja ne. Meni si dovoljan ti – ako si pravi.
Ne moraš da budeš obrazovan doktor nauka. Dovoljno je da znaš razliku između poštovanja i dominacije. Ne moraš da budeš fizički savršen, ali treba da znaš da čuvaš ženu. Da staneš iza reči koje izgovoriš. Da se ne skrivaš iza tišine kada stvari postanu ozbiljne. Da se ne praviš jak tako što ćutiš – nego da si zaista jak zato što znaš da voliš, čak i kada boli. Znaš li koliko žena danas čeka samo da ih neko sasluša? Da ih neko pogleda očima u kojima nema požude, nego poštovanja? Ja sam jedna od njih. Ne tražim da me spasiš. Ali bi bilo lepo da me iznenadiš time što nećeš otići kad postanem ranjiva. Kada ti pokažem ono što svi drugi ignorišu.
Možda si nekad bio povređen, i sada ne znaš da li da veruješ ponovo. Znam taj osećaj. I mene su lomili. Pravili da se pitam da li nešto nije u redu sa mnom. Ipak, svaki put kad bih pomislila da zatvorim srce zauvek, neki mali znak bi me podsetio – još imaš šta da pružiš. Još imaš pravo da voliš. I ako postoji neko kome možeš dati sve ono što si čuvao – onda je vredelo čekati. Možda sam ja ta kojoj si čuvao tu nežnost, te razgovore pred spavanje, to rame koje nikad ne izmiče kad naiđu loši dani.
Zamisli kako bi bilo imati nekog pored sebe kome ne moraš da objašnjavaš svoje tišine. Ko te poznaje po načinu kako se nasmeješ, pa zna da li je taj osmeh iskren ili skriva tugu. Nekog ko zna da si umoran i kad kažeš “dobro sam”. Nekog ko ti skuva supu kad imaš grip, ali i neko ko zna kad ti treba da te pusti da ćutiš. Nisam savršena. Imam svoje trenutke. Nekad ćutim više nego što treba. Nekad hoću da pričam i kad nije vreme. Ali sve to dolazi iz toga što mi je stalo. Kad volim – volim svim srcem. I ne štedim se. Ne štedim ni pažnju, ni vreme, ni reči. A ako me zavoliš – bićeš ti čovek kog ću braniti i pred sobom i pred svetom.
Ne pišem ovo da bih impresionirala. Pišem jer ne želim više da ćutim. Neću više da verujem da ljubav dolazi sama. Moraš joj otvoriti vrata. Evo ih – širom otvorena. Ako imaš dušu koja ume da voli, srce koje nije umrlo u tišini razočaranja, ako ti nedostaje žena koja će te voleti onako kako treba – javi se. Ne moraš da me obasipaš rečima. Dovoljno je da budeš prisutan. Iskren. Da me ne lažeš. Da ne nestaneš čim stvari postanu stvarne. Da ne okreneš leđa kad ti kažem da mi fališ.
Možda si neko ko danima nije video toplu poruku. Možda si i zaboravio kako je to kad nekome trebaš. Možda ti ova moja reč probudi nešto što si mislio da si zakopao. Ako jeste – već imamo početak. Jer sve velike ljubavi krenule su malim, iskrenim koracima. Ništa ne tražim unapred. Samo se javi. Pokaži da postojimo još – ti i ja, ljudi koji znaju da ljubav nije igra. Nego izbor. Svaki dan. I ja biram da ti pišem. Ti, ako osetiš, izaberi da mi odgovoriš.
UKOLIKO ZELITE DODAJTE ME NA PROFIL ISPOD
About The Author
