Znam da će mnogi reći da brak nije savršen, da svi parovi imaju svoje probleme i da sitnice ne treba da kvare velike stvari. Ali… šta ako ta sitnica prestane da bude mala? Šta ako vam ta „sitnica“ polako gasi svaki osećaj bliskosti, pa čak i ljubavi? Zvučaće banalno, možda čak i smešno nekome, ali meni je ova situacija postala nepodnošljiva. Moj muž podriguje. Ali ne onako slučajno, jednom, pa da kaže „izvini“. Ne. On to radi svake večeri. U krevetu. Dok ja pokušavam da zaspim. I još se smeška posle toga. Kao da mu je to neka šala.
Na početku braka, sve je bilo normalno. Barem koliko se to od braka može očekivati. Spavali smo zagrljeni, smejali se ujutru, imali one male, slatke rituale pred spavanje. Onda je, negde tokom treće godine braka, počelo nešto da se menja. Nije to bio neki nagli rez, ne, sve je dolazilo postepeno. Prvo je prestao da pere zube svako veče. Onda je počeo da dolazi u krevet s čašom piva. I onda je krenulo to… podriguje kao da je sam u sobi. Podrigivanje koje traje po pet sekundi. Duboko, glasno, ponekad i dva-tri puta za redom.
Prvo sam ćutala. Mislila sam, proći će. Svi imamo neke ružne navike. I ja ponekad pojedem čokoladu pred spavanje i onda se žalim da me boli stomak. Ali on… kao da se trudio da me testira. Počeo je da se podriguje odmah nakon što se pokrije. Kad legnem, utonem u tišinu i taman da zatvorim oči – „URRRHHHHH“.
Isprva sam ga ljubazno pitala da to ne radi pored mene. Onda sam počela da se okrećem na drugu stranu. Pa sam počela da nosim čepiće za uši. Pa sam se selila u drugu sobu. I svaki put je bilo isto: „Ma daj, pa šta, to je prirodno.“ Ili još gore: „Šta se praviš fina, kao da ti nikad nisi podrignula.“
Nisam ja neka gospođa iz salona, nisam princeza. Živimo običan život, radimo, kuvamo, plaćamo račune. Ali mislim da postoji neka granica pristojnosti, čak i između muža i žene. Da ne govorim o tome da mi se bukvalno smučilo da ga poljubim. Kako da priđem čoveku koji svako veče pred spavanje proizvodi zvuke kao da je u kafani?
I što je najtužnije, on ne vidi ništa loše u tome. Kad sam mu rekla da mi to smeta, samo je odmahnuo rukom. „Ajde, ne dramiraj.“ Kad sam pokušala ozbiljnije da razgovaram, rekao je da imam previše očekivanja i da ne mogu od čoveka da pravim robota.
Zato sada pišem ovu ispovest. Ne da bih ga osramotila, ne da bih nekoga zabavila. Nego da ispustim iz sebe tu frustraciju koju nosim mesecima. Jer mi niko ne veruje kad kažem da me „muževljevo podrigivanje“ polako gura ka pomisli na razvod.
Možda sam luda. Možda sam preosetljiva. Ali kad svako veče ležiš pored nekoga ko umesto da te zagrli, podrigne ti u lice i onda se samo okrene i zaspi… onda počneš da se pitaš – da li je ovo ljubav? Ili samo navika?
Počela sam da se povlačim. Ne želim više da budem blizu njega. Ne jer ne volim, već jer mi je fizički odbojno. To njegovo nepoštovanje, to gađenje koje osećam kad vidim da se sprema da legne s pivom u ruci.
Nikada nisam pomislila da ću doći do tačke gde ću izbegavati vlastitog muža. A sada sam tu. I ne znam kako da mu objasnim da nije stvar samo u zvuku, već u stavu. U tome što se ne trudi. U tome što je zaboravio da smo i dalje dvoje ljudi koji treba da vode računa jedno o drugom.
Ako ovo neko pročita i misli da preterujem, neka zamisli da leži sa osobom koju voli i svake večeri sluša „rrrrhhh“, pa još posle toga dobije komentar: „Pa to je prirodno.“
Priroda možda jeste takva, ali ljubav… ljubav bi trebalo da miriše lepo. Da bude tiha, nežna. A ne da smrdi na pivo i da se oglašava kao grom iz vedra neba.
Zato, drage žene, ako imate sličan problem – niste same. I nemojte ćutati. Jer ako muž ne čuje da vam nešto smeta, nikada to neće ni promeniti.
About The Author
