Kad sam se udala, mislila sam da će to biti kraj mojih lutanja, dilema i onih starih rana koje nikada nisu sasvim zarasle. Moj muž je bio dobar, vredan, pošten. Voleo me je na onaj miran, stabilan način koji nisam ranije doživela. Ali u tišini svakodnevnog života, između ručka, veša i zajedničkih planova o kupovini nove veš-mašine… počela sam da osećam prazninu.
I u toj pukotini, nepozvan, vratio se neko odavno zaboravljen — moj bivši.
Sve je počelo nevino. Poruka na Instagramu. „Kako si?“ Ja odgovaram. Razmenjujemo nekoliko rečenica, uspomene naviru kao bujica. Sećanja, strasti, neprespavane noći. Setila sam se kako me znao gledati, kako me znao dodirnuti. I dok sam kucala „Sve je super, udata sam sada “, u stomaku mi se javio onaj isti leptirić od pre deset godina. Bio je to loš znak.
U sledećim danima poruke su postajale duže, dublje. Pričao mi je kako me nikada nije preboleo, kako se pokajao što smo se rastali. A ja sam ga slušala. Srce mi je bubnjalo dok sam čitala njegove reči, kao da pokušava da me upozori. Ali nisam ga slušala. Osluškivala sam samo svoje stare slabosti.
Dogovorili smo se da se vidimo. Samo na kafi, govorila sam sebi. Samo da zatvorimo jedno poglavlje. Samo da vidim da li je to što osećam stvarno. Ali, znala sam… nije to bila kafa. Bio je to pad u ambis.
Bilo je brzo, strasno, nepromišljeno. U hotelu u drugom gradu. Tih sat vremena su me potpuno izbacili iz realnosti. Kada sam se vratila kući, osećala sam se kao da se ništa nije desilo — ali u meni je besneo rat griže savesti i uzbuđenja. Uspela sam da sakrijem tragove. Ili sam tako mislila.
Deset dana kasnije, moj muž me pozvao u dnevnu sobu, ćutljiv i ozbiljan. Na televizoru je već bio priključen USB. „Samo sedi“, rekao je.
Nisam ni stigla da pitam šta je, kad je ekran pokazao — mene. U hodniku hotela. U liftu. U sobi. S njim. Mojim bivšim. Sve je bilo tu. I zvuk. I šapat. I dodir.
Zaledila sam se. Htela sam da vrisnem. Da nestanem.
„Ko ti je ovo poslao?“ prošaptala sam.
„Isti onaj koji ti je rekao da te nikad nije preboleo. Snimio je sve. I meni poslao“, rekao je mirno. Previše mirno. Toliko da me bilo strah.
Nisam znala šta da kažem. Ruke su mi se tresle, srce je tuklo u grlu. On je samo ustao, izašao iz sobe i ostavio me da sedim.
Nije me odmah ostavio.
Ćutali smo danima. Nismo spavali u istom krevetu. Nisam imala snage da mu objasnim ništa. A šta bih i objasnila? Sve je bilo tu — na ekranu.
Najgore je bilo to što više nisam znala ko sam. Žena koja je htela da zatvori poglavlje, pa je otvorila pakao? Ili kukavica koja je potražila potvrdu vrednosti na pogrešnom mestu?
Danas živimo pod istim krovom, ali nismo isti. On više ne gleda u mene s ljubavlju. Samo sa nekom tišinom koju ne umem da opišem. Nisam sigurna da će mi ikada oprostiti. A možda i ne treba.
Jer najgore u celoj priči nije ni prevara. Nije ni snimak. Najgore je što sam izgubila njegovo poverenje. I svoju sliku o sebi.
Ako ste ikada pomislile da možete samo „jednom“, samo „neopaženo“ — setite se mene. I tog USB-a koji je zauvek promenio moj brak.
About The Author
