Zovem se Samira, imam 47 godina i dolazim iz Bijelog Polja, jednog mirnog grada u Crnoj Gori, gdje zima zna da bude tiha, a ljeto mirisno od zrelog voća i pokošene trave. Žena sam sa iskustvom, i sa srcem koje još uvek zna da sanja, da voli i da se nada.
Možda je neobično da žena mojih godina piše ovako javno, ali vreme je da prestanem da se krijem iza tišine. Godinama sam trpela, ćutala, verovala da će se stvari same popraviti. Ali kad je muž otišao, kad su deca odrasla i otišla svojim putem, ostala sam ja – sa sobom, svojim mislima i željom da nekome pripadam.
Nisam ovde zbog prolaznih stvari, niti tražim avanturu. Mene više ne zanima ko šta vozi, koliko ima na računu, ni koliko je “mlad duhom”. Tražim ono pravo. Prisutnost. Toplinu. Osmeh kad se ujutru probudimo, i tiho “laku noć” uz šolju čaja pred spavanje. Nekog kome ću moći da kažem: „Evo me, tu sam“, bez bojazni da će me odbiti.
Završila sam školu davno, radila kao frizerka skoro dve decenije. Volim urednost, mirise lavande i stare ljubavne pesme. Još uvek ponekad pustim kasetu Zdravka Čolića i, dok vrtim varjaču u kuhinji, uhvatim sebe kako pevam i sanjam.
Imam kuću, dvorište, malo cveća koje sama negujem. Nije bogatstvo, ali je moje. Imam gde da sednem, imam šta da ponudim – i srce i tanjir supe. Fali mi samo neko kome bih sve to pružila.
Šta tražim? Muškarca između 50 i 65 godina. Poželjno je da si samac, ili da si razveden – ako si emotivno zatvoren, nećeš mi moći pružiti ono što mi treba. Ne moraš biti iz Crne Gore, mogu prihvatiti i nekoga iz Srbije, Bosne, Makedonije, pa i iz dijaspore – ako je srce tvoje toplo i iskreno.
Ne interesuju me poruke tipa “hej, šta ima”, niti fotografije bez reči. Napiši mi ko si, čime se baviš, šta te raduje, čega se bojiš. Ako imaš decu – super, i ja imam odraslu ćerku. Ako si već patio – još bolje, znaćeš da ceniš ono što život tiho daje kad prestanemo da jurimo.
Nemoj se stideti svojih bora, svojih rana, svojih slabosti. Niko nije savršen – ni ja nisam. Moje ruke znaju da maze, ali i da rade. Moje oči vide više od izgleda. I duša moja pamti i kad boli – ali zna i da prašta.
Možda ti zvuči staromodno, ali još verujem u ljubav. Verujem da negde sediš, možda baš sad gledaš kroz prozor i misliš da si sam. Nisi. Ja sam tu.
Ako si spreman za iskren razgovor, ako ti srce nije zatvoreno, ako ne tražiš savršenu ženu nego onu koja zna da voli – javi se. Ne moraš odmah da zoveš. Pošalji poruku. Jednu rečenicu. Započni. Možda je to početak jedne tihe, zrele ljubavi o kakvoj se više ne piše.
Čekam. Ne nestrpljivo, nego sa nadom. Jer možda je baš ovo trenutak koji će promeniti dva života.
About The Author
