Zovem se Sandra. Imam 49 godina i živim u Subotici. Radim kao medicinska sestra, i moj život je dugo bio posvećen drugima – pacijentima, deci, roditeljima, svima kojima je trebalo da neko bude tu. Sad polako učim kako da budem tu – za sebe.
Imam dvoje odrasle dece – sina od 25 i ćerku od 21 godinu. Studiraju, žive svojim životima, i najlepše što su mi poklonili jeste osećaj da sam uradila nešto ispravno. Sad kad su porasli, kad su mi ruke slobodne i kuća tiša, uhvatim sebe kako se pitam… da li je još moguće voleti, i to onako kako se voli kad znaš šta znači izgubiti?
Razvedena sam deset godina. Ne nosim gorčinu, ni krivicu. Bili smo dvoje koji su se nekada voleli, a onda se umorili. Rastali smo se tiho, bez ružnih reči. Možda je i to neka vrsta ljubavi – kad znaš kad da pustiš. Od tada sam naučila mnogo – o sebi, o životu, o tišini koja dolazi posle buke.
Nisam žena koja juri vreme. Ne nosim sat, ne trčim za godinama. Imam bore oko očiju koje sam zaradila od smeha, i malo tuge u pogledu koja se ne vidi odmah. Volim da pričam, ali još više volim da slušam. Znam šta znači kada te neko pita kako si – i stvarno želi da čuje odgovor.
Nisam usamljena iz očaja. Imam prijatelje, posao, hobi. Ponekad pletem, ponekad čitam, ponekad samo sedim uz čaj i razmišljam o svemu što sam prošla. I ponekad pomislim – kako bi bilo lepo da pored mene sedi neko kome ne moram ništa objašnjavati. Neko ko me pogleda i zna da mi je dan bio težak. Neko kome mogu reći: “Hvala što si tu”, i znati da to ima težinu.
Ne tražim mladost. Tražim zrelost. Muškarca između 48 i 60 godina koji zna šta je ljubav kad prestane da bude ideal, a postane svakodnevica. Nekog ko je možda, kao i ja, prošao kroz svoje oluje, ali nije izgubio nežnost. Nekog ko zna šta znači zajedno, i ne plaši se tišine.
Ne tražim avanturu. Ne zanima me kako izgledaš u odelu, već kako govoriš kada ćutiš. Ne zanima me koliko zarađuješ, već koliko vrediš. Volela bih da imaš smisla za humor, ali i snage da budeš ranjiv. Da ti ne bude teško da kažeš “izvini”, da se ne bojiš pokazati emocije.
Volim jednostavne stvari. Uživam u šetnjama pored Palićkog jezera, u domaćem ručku koji spremim bez recepta, u dugim večerima sa muzikom iz mladosti. Volim stare filmove, blagi vetar u kosi i pogled u kojem osetiš sigurnost. Volim kada mi neko pošalje poruku bez razloga – samo zato što je pomislio na mene.
Možda imaš prošlost – svi je imamo. Ne bojim se toga. Ne smeta mi ako imaš decu, ako imaš ožiljke, ako si ponekad umoran od života. Samo želim da si spreman za nešto što je mirno, ali duboko. Za odnos koji se ne gradi na impulsu, već na poverenju.
Zamisli večeri u dvoje. Ne glamurozne, ne spektakularne. Večere kod kuće, razgovori uz vino, film uz ćebe i ćutanje koje prija. Zamisli da imaš kome reći: “Javi kad stigneš”, ne iz kontrole, već iz brige. Zamisli da znaš da neko čeka tvoju poruku, tvoj dodir, tvoj glas. Ja to želim. Ne kao utehu, već kao poklon.
Ako si do sada stigao, verovatno znaš o čemu pričam. Možda si i ti sedeo sam, s knedlom u grlu, misleći da više nikad nećeš nekog pustiti preblizu. Možda si već jednom verovao i izgubio. Ali ako u tebi još ima i malo vere – piši mi.
Ne nudim bajku. Samo stvarnost. Toplu, nežnu, dovoljno jaku da izdrži vreme. I ako imaš hrabrosti da još jednom otvoriš srce – možda ćemo ovo pretvoriti u početak.
About The Author
