Kosmovac je planinsko selo kod Bele Palanke, smešteno u podnožju Trema – najvišeg vrha Suve planine. Poznat je po vrednim ljudima, stočarima i drvarima, ali nije izbegao sudbinu većine sela u tom kraju. Mladi su zbog posla napustili selo i odselili se u veće gradove – Niš, Beograd, Pirot, Belu Palanku i dalje. U selu su ostali samo stariji meštani.
Nakon Drugog svetskog rata, u selu je živelo više od 400 ljudi. Danas ih je ostalo svega četrdesetak. Dok su mnogi odlazili, pre šest godina u selo se doselila žena iz Albanije – Anila Cakoni, danas 48-godišnjakinja. Došla je sa sinom Klausom, i u Kosmovac unela novi život.
Anilin dolazak je promenio atmosferu u selu – sada se tamo ponovo čuje dečji smeh. Ona i njen muž Senta Stefanović danas su jedina porodica sa detetom, ne samo u Kosmovcu već i u obližnjim selima Miljkovac i Toponica. Iako nikad ranije nije živela na selu, kaže da joj život u Kosmovcu prija.
Pre toga, Anila je živela u Tirani, radila kao krojačica i imala svoj salon. Sa Sentom ju je upoznao zajednički poznanik. Senta je želeo da se oženi, otputovao je u Albaniju, i tako je počela njihova priča. Anila se sa sinom preselila u Srbiju i, kako kaže, ljudi su ih srdačno prihvatili. Srpski nije znala, ali je postepeno učila. Zahvaljujući znanju italijanskog jezika, uz gledanje serija sa srpskim titlovima, uspešno je savladala jezik. Danas čak zna da piše ćirilicom, iako je, priznaje, čitanje još teže.
Najviše joj prija mir i tišina – u selu nema gradske gužve, buka je zamenjena šumom vetra. Priroda je čista, hrana domaća i zdrava jer je sami proizvode. Klaus, koji sada ide u treći razred, uživa u prirodi – ima psa, konja, naučio je da jaše. Iako nema mnogo dece, često dolaze mališani s roditeljima koji obilaze svoja imanja, pa ima s kim da se igra.
Život u selu se, naravno, znatno razlikuje od onog u Tirani. U gradu je radila bez predaha, šila haljine, suknje i komplete. Nekada bi i noćila u salonu zbog posla. I sada ima posla, ali je sve sporije, prirodnije. Pomaže mužu, radi u kući i bašti, naučila je da sadi krompir i druge kulture. U Albaniji je njena baka imala malo povrća, ali to je bilo simbolično – nekoliko strukova. Danas imaju veliku baštu, stoku, iako su ovce prodali nakon što je svekar doživeo moždani udar.
Senta sada sam brine o kravama i obezbeđuje seno, seče drva, a svakodnevno vozi Klausa u školu u Crvenu Reku, udaljenu 14 kilometara – jer nema drugog prevoza. Anila se nada da će uskoro položiti vožnju i preuzeti tu obavezu.
Ona je u kontaktu sa porodicom u Tirani, bratom, sestrom i roditeljima, a leti obavezno odlazi kod njih.
Temeljko Stefanović, Sentin rođak, priseća se vremena kada je Kosmovac bio pun života. Četvororazredna škola je imala 40 učenika, danas Klaus ide sam. Nekada je bilo preko 100 đaka, škola je imala čak i menzu. Skoro svaka kuća imala je stoku – stotine ovaca, desetine krava. Zbog planinske klime i bogatstva izvora – ima ih čak 60 – ovo mesto je idealno za stočarstvo.
Temeljko veruje da su sela poput Kosmovca ostala prazna jer država nije na vreme omogućila seljacima sigurnu starost – recimo, kroz poljoprivredne penzije. Ljudi su odlazili u gradove, tražili sigurnost, zapošljavali se u fabrikama, gradili kuće i ostajali zauvek.
Danas se mladi teško vraćaju selu, čak i kad imaju imanja. Ipak, mnogi iz Kosmovca i dalje dolaze da obrađuju zemlju i čuvaju stoku na Suvoj planini, iako žive u Crvenoj reci ili Beloj Palanci. Poslednjih godina planinari i ljubitelji prirode su otkrili Kosmovac – grade se vikendice, dolaze ljudi u potrazi za mirom i netaknutom prirodom.
Anila kaže da joj nikada nije bilo žao što je došla. Iako joj fali grad, posebno porodica i brzi ritam života, tvrdi da ovde prvi put ima osećaj da pripada nečemu što je veće od nje. Kada ujutru otvori vrata i udahne hladan, čist planinski vazduh, kada čuje kravice kako mukaju i vidi svog sina kako trči niz brdo sa svojim psom – zna da je napravila pravu odluku.
Klaus, iako jedini đak u selu, nikada nije pokazivao da mu nešto fali. Kaže da mu je super što ima prirodu, konja i psa, a kada se poželi društva – ode kod dece koja povremeno dolaze sa roditeljima. Njegova učiteljica u Crvenoj reci kaže da je vredan, brzo napreduje i da se vidi koliko mu roditelji posvećuju pažnje.
Anila planira da ponovo otvori krojački salon, ovaj put – kod kuće. Ima već nekoliko mušterija iz Crvene reke i Bele Palanke koje su čule za njene haljine. Uveče, kada Klaus legne da spava, često uzme mašinu i šije – kaže da je to umiruje. Dodaje da bi volela da jednog dana napravi malu radionicu za žene koje žive na selu i koje žele da nauče krojenje – da oživi selo na svoj način.
„Ne moraš da imaš mnogo da bi bio srećan,“ kaže tiho, dok iznosi sir koji je sama napravila. „Samo ti treba mir i neko kome je stalo.“
Anila ne govori mnogo o sebi, ali svaki njen pokret, svaki pogled i rečenica pune su dostojanstva. Ona je tiha heroina jednog sela koje polako bledi sa karte Srbije. U zemlji u kojoj ljudi svakodnevno beže iz sela u grad, ona je otišla iz prestonice u planinsku zabit – i tamo pronašla smisao.
Kaže da ljudi često ne razumeju njenu odluku. Pitali su je – zašto bi neko iz Tirane, grada sa više od pola miliona ljudi, došao da živi u Kosmovcu, selu sa 40 duša, bez prodavnice, bez škole, bez javnog prevoza?
„Ja sam tražila dom, ne grad,“ odgovara jednostavno.
Za Anilu dom nije broj stanovnika ni broj spratova. Dom je ono gde te ljudi prime bez predrasuda. Gde možeš da budeš ono što jesi. Gde tvoje dete trči slobodno i zdravo. Gde se ne meri ljubav po tome šta nosiš, već kako gledaš čoveka u oči. Zato je, kaže, odabrala da ostane.
Iako život na selu nije lak, svaki dan je za nju nova lekcija. Naučila je da pravi sir, da zakopča plug, da sama popravlja ogradu, da bere šumske plodove i suši ih za čaj. Nema vikenda, nema „slobodnog dana“, ali ima ono što nikada nije imala u gradu – spokoj.
Senta, njen suprug, često kaže da mu je Anila spasila i kuću i život. Pre nje, sve je išlo nizbrdo – stari roditelji, malo zdravlja, prazna kuća. Sad, iako nemaju mnogo, imaju jedno drugo. I to je, kaže, više nego dovoljno.
Anila razmišlja da pokrene i malu zajednicu žena iz okolnih sela – žele da se udruže, da proizvode džemove, ajvar, rukotvorine, i pokušaju da ponude gradovima ono što selo ima, a grad je zaboravio – čistoću, ukus i dušu.
Kaže da veruje da sela mogu da se vrate u život, ali ne odlukama „odozgo“, već ljudima „odozdo“. Početak je u jednoj porodici, jednom detetu, jednoj bašti. I kada tako gledaš – Kosmovac nije na ivici, već na početku.
Klaus, kao i svako dete, sanja o velikim stvarima – kaže da će možda biti nastavnik, možda veterinar, a možda ostati da čuva selo sa mamom i tatom. Njegove oči sijevaju dok govori. Nema tableta, nema igrica – ali ima planine, ima psa, ima konja i ima roditelje koji veruju u njega.
„Ako nikada ne bude gradonačelnik – biće dobar čovek. I to je pobeda,“ kaže Anila kroz osmeh dok gleda svog sina kako se penje na drvo.
U zemlji u kojoj sela nestaju, u kojoj kuće ostaju bez svetla i ljudi bez nade, priča Anile iz Kosmovca možda deluje kao izuzetak. Ali možda je baš to – ono što nam najviše treba. Ne čudo. Već obična, tiha pobeda jednog života.
About The Author
