Zovem se Dejan, imam 41 godinu i dolazim iz jednog sela u blizini Tuzle. Radio sam dugo u Sloveniji, na građevini. Posao je bio težak, ali pošten. Sve što sam zarađivao, slao sam kući svojoj ženi i sinu. Mislio sam da gradim budućnost — ne samo kuću od cigle, već i dom od poverenja, poštovanja i ljubavi. Ali prevario sam se. I ne samo da sam otkrio da me žena vara, već sam je uhvatio s ljubavnikom. U mojoj kući. U mom krevetu. A ono što je usledilo bilo je nešto što ni u najluđim snovima nisam mogao da zamislim…
Žena mi se zove Jelena. Bila je lepa, tiha, mila kad smo se upoznali. Imala je 19, ja 27 kad smo se uzeli. Nije mnogo tražila, bar sam tako mislio. Kupio sam joj sve što sam mogao: telefon, garderobu, sređivao kuću… sve da joj bude lakše dok ja nisam tu. Mislio sam da će da ceni to što svaki dinar okrećem dva puta da bi njoj i našem sinu bilo lepo. Ali izgleda da se ona u mojoj odsutnosti ulenjila, ili bolje rečeno – oslobodila.
Sumnja mi je počela kad je prestala da mi se javlja redovno. Nekad bismo pričali svaki dan, a onda bi prošli dani bez glasa. Kad se javi – uvek ista izgovorena priča: „Ma, sin bio bolestan, nisam stigla“, „Nema signala“, „Telefon mi se ispraznio“. I ja budala, poverujem. Onda je moj sestrić počeo da mi šalje čudne poruke: „Ujko, bolje da dođeš kući… Jelena se često viđa s nekim likom iz sela.“ Mislio sam da je glupost. Klinac, možda umišlja.
Ali onda sam jednu subotu došao nenajavljeno. Seo na bus, pa voz, pa još tri sata hoda jer sam hteo iznenađenje da bude potpuno. Bio sam umoran, ali srce mi je tuklo kao ludo – jer sam se radovao svom sinu, ženi, domu. Došao sam pred kuću, tišina. Nije se čulo ništa, sem stenjanja… Prvo sam mislio da su sin i ona možda zaspali s TV-om upaljenim. A onda sam čuo Jelenino ime. I nešto drugo… Muški glas. Otvorio sam vrata naglo, otrčao gore u sobu – i imao šta da vidim.
Moja Jelena, obnažena, s nekim dripcem iz sela. U MOJOJ sobi. Na MOM krevetu. Nije ni pokušala da me laže. Samo je viknula: „Šta radiš ovde!?“ Onaj njen ljubavnik je brzo uhvatio pantalone i iskočio kroz prozor ko zec. A ja sam stajao, ukočen, ko kamen. Nisam znao da li da vrištim, da razbijem nešto, ili samo da legnem i plačem.
I tu ne staje priča. Kad sam izašao iz kuće, kao ludak, naleteo sam na sestru i zetka. Rekli su mi: „Znali smo. Ali nismo hteli da ti kažemo dok se sam ne uveriš. Jelena već mesecima švrlja.“ Moja rođena sestra mi je rekla da je ta baraba dolazila dok mene nema, da su je viđali po selu, da im je bilo mučno da gledaju kako me pravi budalom. I tada sam odlučio – neće se završiti samo razvodom. Biće kako ona nikad neće zaboraviti.
Porodica mi je pomogla. I to bukvalno svi – sestra, brat, rođaci. Prvo smo sakupili sve slike s kamera koje sam tajno postavio u kući (da, slutio sam). Imali smo dokaze. Onda smo joj postavili klopku — jedan rođak se predstavio kao „novi ljubavnik“ i ona je, naravno, odmah prihvatila poziv da se nađu. Sve smo snimili. Sve smo spremili. A onda je došla noć kad smo joj „uradili“ iznenađenje.
Organizovali smo večeru kod moje majke, pozvali i njene roditelje. Sve je bilo kao porodični ručak – dok nisam ustao i rekao: „Želim da svi pogledate nešto.“ I pustio sam video na velikom TV-u. Cela soba je zanemela. Jelenin otac je pocrveneo, mati joj zaplakala, a ona – samo je pobegla iz kuće bez reči. Sledeći dan je spakovala stvari i nestala.
Uspio sam da dobijem razvod bez alimentacije. Sin je ostao sa mnom. I ono što je najlepše – familija mi je pomogla da se izvučem iz ponora. Svaki dan su bili uz mene. Brat mi je našao novi posao u Srbiji. Sestra mi je čuvala sina kad sam radio. I sad, posle godinu dana, mogu da kažem: bilo je teško, ali sam se vratio sebi.
Jelenu nisam više nikad video. Niti želim. A ako čitaš ovo, neka znaš: ja sam preživeo. I ne samo to – sad sam jači nego ikada.
About The Author
