"Usamljena žena sa sela, 37 godina, ima sve osim muža — da li si ti onaj pravi?"

Zovem se Smiljana. Imam 37 godina, živim u jednom malom, pitomom selu između brda i reke, gde je zrak čist, a jutra mirišu na seno i pečeni hleb. Moj život je jednostavan, ali ispunjen radom i osećajem da sam deo zemlje koju obrađujem. Iako sam odrasla u istoj kući gde i sada živim, nisam ostala ovde iz nužde, nego iz ljubavi prema ovom načinu života. Međutim, priznajem, jedno mesto u srcu mi je prazno — želim da se udam i da svoj život podelim sa dobrim čovekom.

Mnogi danas ne mogu da zamisle kako izgleda jedan dan žene na selu. Moje jutro počinje rano, dok je magla još spuštena niz voćnjak. Obujem gumene čizme i krenem ka štali, jer tamo me čekaju krave koje treba pomusti. Imam tri muzare — Milicu, Šarenu i Belu — svaka ima svoju narav, ali sve znaju kad im dolazim. Dok sedim pored njih, slušam ritam mleka koje udarajući u kantu stvara svoj tihi, jutarnji tempo. Posle toga, kravama dam seno, a ovcama kukuruz i zrnevlje. Imam i desetak kokošaka, pa svaki dan skupim sveža jaja koja posle koristim za kuvanje ili prodajem komšijama.

Nakon što nahranim stoku, krećem u polje. Imam oko tri hektara zemlje. Pola je pod kukuruzom, a pola pod povrtnjakom. U povrtnjaku imam sve — krompir, luk, paradajz, papriku, pasulj. Ne koristim pesticide, sve gajim prirodno, i ljudi to znaju, pa dolaze iz grada da kupe od mene. Volim da radim rukama, da osetim zemlju pod noktima i miris svežeg povrća kad ga izvadim iz zemlje. To je rad koji umara telo, ali puni dušu.

Ipak, kada padne veče, kad sednem sama u kuću i kad tišina postane glasna, shvatim da mi nedostaje neko ko bi sedeo preko puta mene, kome bih sipala supu i s kim bih podelila planove za sutra. Nisam od onih žena koje traže bajku, znam da brak znači i rad, i strpljenje, i kompromis. Tražim čoveka koji razume život na selu, ili bar ima volju da ga zavoli.

Mnogi kažu da sam vedra i nasmejana. Volim da se šalim, pevam dok radim i kuvam, a kuvanje mi je posebna strast. Moj hleb iz crepulje, sarma u zemljanom loncu i pogača sa sirom poznati su po celom kraju. Volela bih da te iste mirise i ukuse jednog dana delimo za našim stolom, dok se kroz prozor vidi sunce kako zalazi iza brda.

Neko će reći — 37 godina, a neudata? U selu se to gleda čudno, kao da sam propustila voz. Ali istina je da moj život nije bio prazan ni bez svrhe. Kad sam bila mlađa, posvetila sam se porodici. Moji roditelji su ostarili i razboleli se, a ja sam ostala uz njih. Brinula sam se o njima, vodila domaćinstvo, obrađivala zemlju, i sve to vreme mislila: ima vremena, ljubav će doći kad bude trebalo. Tata je preminuo pre sedam godina, a mama pre tri. Ostala sam sama, ali i dalje sam imala obaveze — stoku, polja, kuću. I onda su godine samo prošle.

Bilo je i udvarača, neću da krijem. Neki iz sela, neki iz grada. Ali oni iz grada nisu mogli da zamisle da im ruke ujutro mirišu na seno, a ovi iz sela su uglavnom već imali svoje puteve. Nisam htela da ulazim u brak samo zato da bih “bila u braku”. Hoću da onaj s kim budem živela bude moj oslonac, a ja njegov. Da se razumemo bez mnogo reči. Da zajedno sednemo posle napornog dana i kažemo: “Uspeli smo i danas.”

Moj dan je pun posla, ali ja u tome vidim radost. Posle jutarnje mužnje i hranjenja stoke, u leto obavezno idem u polje. Tada kreće okopavanje, plijevljenje, zalivanje. Sunce zna da bude nemilosrdno, ali meni to ne smeta. Navikla sam da radim u prirodi, i na +35 i na -10. U jesen berem kukuruz, skupljam povrće, pečem ajvar i kuvam pekmez. Imam i mali voćnjak sa jabukama, šljivama i višnjama. Volim kad se kuća napuni mirisom šljive koja se pretvara u pekmez na šporetu na drva.

Veče mi je vreme za kuću — spremim večeru, oribam podove, složim drva za sutra. Kad sednem, često listam stare slike. Na nekima sam ja devojka sa pletenicama, nasmejana i u cveću. Na nekima sam sa mamom dok mesimo pogaču. A onda se zapitam: možda je vreme da počnem da pravim nove slike — one na kojima nas je dvoje, možda i troje, četvoro… porodica.

Znam da nisam devojčica i da ne tražim bajku. Tražim čoveka koji ima dobre ruke, toplo srce i razumevanje za život na selu. Ne mora da zna sve o poljoprivredi — mogu ja njega da naučim. Ali mora da voli prirodu, mir, i da zna da se rad ne boji. Možemo zajedno da gajimo povrće, čuvamo stoku, gradimo nešto svoje. Nije mi bitno da li ima bogatstvo — bitno mi je da ima želju da gradimo život, ruku uz ruku.

Volim iskrene ljude, one koji kažu šta misle, ali i znaju da saslušaju. Volim kada muškarac zna da popravi alat, zakuca ekser, popravi ogradu, ali i da me pita kako sam i da me zagrli kad treba. Ne tražim savršenstvo, nego čoveka koji ume da voli i bude veran.

Ponekad, kad sedim ispred kuće i gledam zalazak, uhvatim sebe kako zamišljam da pored mene sedi neko ko mi doda šolju čaja. Možda ćutimo, možda pričamo o tome kako su rodile šljive, a možda se samo gledamo i osećamo da smo na pravom mestu, zajedno. Taj osećaj — to tražim

Moje ime je Smiljana i živim na selu. Imam 37 godina, svoje imanje, stoku, povrtnjak i voćnjak. Zdravlje mi služi, vredna sam, i imam osmeh koji ne skidam ni kad je najteže. Znam da se neki čude što se oglašavam ovako javno, ali shvatila sam da, ako želim da pronađem svog čoveka, moram i da napravim korak prema njemu. Možda si to baš ti, koji ovo sada čitaš.

Moja kuća je stara, ali čvrsta, sa dvorištem u kojem uvek ima cveća, i šupom gde miriše seno. Ujutro me budi pijetao, a noću uspavljuje šum reke. Kad padne sneg, dvorište izgleda kao iz razglednice, a kad dođe proleće, sve procveta, pa i duša. U tom okruženju želim da živim — ali ne sama.

Zamisli nas kako ujutro pijemo kafu dok sunce izlazi iznad brda. Ti mi pričaš šta ćemo danas da radimo, a ja te već čekam sa doručkom na stolu. Posle idemo zajedno u polje ili do stoke — možda ti hraniš ovce dok ja skupljam jaja. Uveče sedimo ispred kuće, ruke nam mirno u krilu, a oko nas tišina koju prekida samo šuštanje lišća. To je život koji volim i koji želim da podelim.

Znam da život na selu nije lak. Znam da ima dana kad kiša ne prestaje, kad zemlja traži više nego što imaš snage da daš, i kada ti se čini da ništa neće roditi. Ali isto tako znam da nijedan grad ne može da ti da onaj osećaj kad iz zemlje izvučeš prvi krompir, kad vidiš da su se jagnjad okotila zdrava, ili kad ti voće zamiriše u bašti. To je nagrada koju ne možeš kupiti novcem.

Ako si muškarac koji voli iskrenost, rad i mir, možda se možemo pronaći. Nije mi bitno iz kog si kraja, niti da li si ceo život živeo u gradu ili na selu. Ako imaš želju da živiš jednostavno, pošteno i u skladu s prirodom, dobrodošao si u moj svet. Možemo zajedno da gradimo život, da pomažemo jedno drugom i da starimo mirno, bez svađa oko sitnica.

Nisam zahtevna — ne tražim savršenog princa. Tražim čoveka koji zna da se nasmeje, da pritekne u pomoć, da kaže “tu sam” kad zatreba. Nekog ko će znati da mu i običan dan može biti lep ako ga provede sa pravom osobom. Ako si to ti, onda ne čekaj — javi se. Možda je ovo prilika koja se ne ponavlja.

Ako ovo čitaš i misliš: “Ma, to sam ja” — ne oklijevaj. Piši mi, pozovi me. Možda će jednog dana naše priče postati jedna, i možda ćeš baš ti biti onaj s kim ću jednog jutra, umesto pijetla, probuditi se uz tvoje disanje.