“Za mene kažu da sam sponzoruša – jer se viđam sa starijim muškarcima koji mi kupuju poklone. Ali niko ne zna pravu istinu.”
Danas je dovoljno da budeš mlada žena u društvu starijeg muškarca – i odmah si “sponzoruša”. Etiketa zalepljena bez pitanja, bez razumevanja, bez želje da iko sazna ko si zaista. I to se upravo meni desilo.
Imam 28 godina. Živim na selu, bavim se poljoprivredom i stočarstvom. Ustajem pre zore, radim od jutra do mraka, na zemlji i oko životinja, u čizmama, sa rukama ispucalim od rada. Nisam ja neka gradska dama koja traži zlato i restorane – ali, da, volim da me muškarac obraduje. Volim pažnju. Poklončić. Lepe reči. I da, svi muškarci sa kojima sam se viđala su bili stariji od mene. Ali ne zbog onoga što drugi misle.
Zovu me “sponzoruša” jer mi je jedan doneo parfem iz Italije. Jer mi je drugi kupio čizme koje sam gledala u izlogu mesecima. Jer me treći vodio na vikend u banju. I niko se ne pita – a šta sam ja njima dala? Pa nije sve u telu, nije sve u “jednoj stvari”. Neki od tih muškaraca samo su želeli da im neko priča. Da ih sasluša. Da ih pogleda s poštovanjem, kao muškarce, a ne kao bankomate.
Jer istina je: nikada ni sa jednim od njih nisam prešla granicu. Nikada nismo “radili onu stvar”. Nije mi to trebalo da bih ih očarala. Jer znam ko sam i šta nosim u sebi. Znam da mogu da budem interesantna, duhovita, nežna – i da ne moram da skidam odeću da bih bila željena.
Oni su meni davali poklone – ne zato što sam ih tražila, već jer su hteli. Jer sam bila jedina koja ih nije pritiskala, koja ih nije vređala, koja nije gledala u novčanik dok priča. I da, volim kad me neko iznenadi. I da, nekad me obasipaju pažnjom. Ali da li to znači da sam loša? Da sam površna? Ili samo da umem da cenim kada me neko poštuje i pokaže to delom?
Ljudi na selu brzo sude. Jedna reč, jedno viđenje – i već kruže priče. Kažu da se “prodajem”, da sam “previše dotjerana za štalu”, da “sigurno radim nešto za uzvrat”. A niko ne vidi da te iste večeri kada me neko odveze na večeru, ja se vratim i čistim štalu u ponoć. Da uzmem seno u ruke bez problema. Da nisam lenja, nisam prazna – samo sam drugačija.
Volim starije muškarce jer imaju mir u sebi. Ne trče za svakom suknjom. Ne igraju igrice. I najvažnije – znaju da cene ženu koja zna da sluša, da vodi razgovor, da bude dama, ali i radnica kad zatreba.
I znate šta je najgore u svemu? Neki od onih koji me zovu sponzorušom sami su mi pisali, nudili “izlaske”, samo što oni nisu imali da ponude ni dušu ni manire, a o poklonima da i ne govorim. Sve bi dali da im se obratim, a prvi su da me ocrne.
Ne pravdam se nikome. Samo želim da ljudi znaju da nije svaka žena koja dobije poklon prodala sebe. Nije svaka mlada žena pored starijeg muškarca pohlepna. Neka od nas znaju šta žele, znaju kako da dobiju pažnju bez da izgube dostojanstvo.
I da budem sasvim iskrena – ako sam ja sponzoruša jer volim da mi muškarac pokaže da sam posebna, jer volim da budem poštovana i nežno tretirana, bez da mu pružim “ono što svi očekuju” – onda neka bude. Ali ja noću spavam mirno. Jer nikog nisam prevarila. Nisam povredila. Nisam lagala.
A vi – vi koji sude, možda bi trebalo prvo da pogledate sebe. Jer ponekad je ono što zovete “sponzoruštinom” samo – žena koja zna svoju vrednost.
About The Author
