Ne znam da li je ovo ispovest ili vapaj, ali ono što ću sada reći čuvam u sebi već godinama. Možda ću zbog ovoga biti osuđena. Možda će me ljudi zvati nemoralnom, zlom, čak i lošom majkom. Ipak, moram da kažem – zaljubljena sam u svog zeta. U muža moje ćerke.
Imam 46 godina, udata sam i moj brak spolja izgleda stabilno. Moj muž je dobar čovek, ali već godinama u našem odnosu nema strasti. Ima tu prijateljstva, ima navike, ima svakodnevice, ali nema onog pogleda, one iskonske privlačnosti. A onda se u naš život ušetao on – muž moje ćerke, dvadeset godina mlađi od mene.
On je sve ono što nisam ni znala da tražim. Zdepast je, prosečne građe, bez mišića i bez stila, ali… ima tu neku harizmu, tu neku energiju koja me potpuno razoružava. Njegov osmeh me gurne u neka stanja u kojima se osećam ponovo kao devojčica, a njegove šale me nasmeju više nego išta u poslednjih deset godina.
Pokušavam da budem razumna. Govorim sebi: “On je muž tvoje ćerke. Majka si. Žena si. Ti to ne smeš.” I nikada – kažem to iskreno – nikada ne bih prešla granicu. Nikada ne bih uništila brak svoje ćerke, niti povredila svog muža. Ali ono što osećam ne mogu da ugasim.
Sve bih dala da sam slobodna i da sam ga srela kao jedna obična žena – u nekom kafiću, preko onlineupoznavanje sajta, ili u parku. Možda bih mu čak i napisala poruku u inbox na nekoj mreži za žene na internetu koje traže muškarce. Verovatno bih bila ona koja kaže “ona traži njega”, jer bih ga tražila. I čekala.
U sebi sam ovu priču nosila godinama, a onda sam se jednog dana slomila. Napisala sam anonimnu objavu na internetu, samo da rasteretim srce. Rekla sam sve – da sam zaljubljena, da se borim sa sobom, da nikad ne bih napravila grešku, ali da boli. Ljudi su reagovali burno. Neki su me napali, nazvali me monstrumom. Neki su rekli da sam sebična, da mi treba pomoć. Bilo je i onih koji su me razumeli.
Jedan korisnik mi je napisao:
“Brak nije samo telo, već i duša. Ako tvoja duša luta, vreme je da je saslušaš.”
Drugi mi je savetovao da razgovaram sa mužem, da se otvorimo jedno drugom i možda ponovo pronađemo zajednički plamen.
Treći je podelio sopstvenu priču – napustio je posao jer nije mogao da odoli ženi koja mu se dopadala, iako je bio u vezi.
Zapravo, najviše mi je pomogla činjenica da nisam sama. Ima nas mnogo. Žena koje su se zaljubile u nekog koga ne bi smele. Koje su tihe, nevidljive, ali svakodnevno vode ratove u sebi.
Moj zet ne zna ništa. Nikada nisam ni pogledom pokazala da mi je više od običnog zeta. Poštujem svoju ćerku. Poštujem sebe. Ali tiho se nadam da će ovo osećanje s vremenom proći. Da će prestati da mi se vrati u snovima. Da će srce zaboraviti ono što um pokušava da sakrije.
Ova priča nije o grešci. Nije ni o nekom tajnom planu da rasturim porodicu. Ovo je priča o ljudskom srcu. O tome kako srce ne bira. Kako čak i žene koje deluju sigurno, stabilno, zrelo – mogu da dožive emotivni haos.
Ako ste i vi nekada zavoleli nekog “zabranjenog”, znate o čemu govorim. Ne treba nam osuda. Treba nam razumevanje. Tišina. I možda – jedno rame koje ne pita, već samo ćuti i grli.
