ovem se Marijana. Imam 33 godine i živim u selu udaljenom oko pola sata od Valjeva. Rodila sam se i odrasla ovde, među brdima, livadama, životinjama, tišinom i mirom. Neki bi rekli – zabačeno. Za mene – to je dom.
Ne stidim se sela. Ne stidim se što svako jutro ustajem rano, što znam da zamesim hleb, da pomuzem kravu, da saberem seno. Moj dan počinje sa zoricom, i završava se uz večernju tišinu i zvezde. I sve bih to delila s nekim – da imam s kim.
Imala sam ja i ljubavi. Jednu veću, nekoliko pokušaja. Ali nijedna nije opstala. Neko se bojao moje jednostavnosti, neko mog mesta, neko života bez svetla velegrada.
A meni nikad nije trebalo mnogo. Samo neko ko neće pobeći čim dođe zima, neko kome neće smetati što nemam kafić ispod prozora, već pileće kljucanje i miris drveta koje pucketa u peći.
Sama sam. I nije mi teško raditi. Teško mi je što nemam kome da šapnem “laku noć”. Što nemam s kim podeliti ručak koji spremim s ljubavlju. Što nema ruke na mojoj.
Mnogi misle da žena sa sela ima sve – kuću, okućnicu, svoj mir. Ali ako u toj kući nemaš s kim da deliš osmeh, uzalud i kuća i mir.
Imam 33 godine. Neka to ne bude prepreka. Nisam „očajna“, nisam „nasilna“ u traženju. Samo sam umorna od čekanja. Zrela sam, ozbiljna, ali i nežna kad imam kome da budem.
Ne pijem, ne pušim, radim u domaćinstvu i povremeno pravim domaće proizvode koje prodajem po gradu. Umem sve što treba za život – od kuvanja, spremanja, rada u bašti, do slušanja kad je čoveku teško.
Meni ne treba čovek s parama. Meni treba čovek sa dušom.
Da dođe kući i da zna da ga neko čeka. Da oseti mir, ne napetost. Da zna da ima ženu – ne devojčicu, ne igračku, ne laž. Već nekoga ko će biti uz njega u dobru i zlu.
Ako imaš između 35 i 50 godina, slobodan si, pošten i ne bežiš od zemlje, prirode, običnog života – javi se. Nije mi važno da imaš sve na papiru – važno mi je da znaš šta znači reč „vernost“.
Ako si iz grada, ali ti je dosta gradske trke – možda si ti onaj pravi. Ako si iz sela ili manjeg mesta – tim bolje, znaćeš kakav je ovo život. Samo nemoj lagati.
Laži bole više nego samoća.
Zovem se Marijana. Imam 33 godine. I sve bih dala da na dvorišnoj klupi sedimo ti i ja, ćutimo i gledamo u polje… i znamo da nismo više sami.
Ne tražim princa. Ne treba mi čovek koji „ima sve“ – meni treba onaj koji će želeti da imamo zajedno.
About The Author
