Zdravo, ja sam Ljubica. Imam 62 godine i dolazim iz jednog mirnog sela u okolini Niša. Možda će neko pomisliti da sam prestara za ljubavni oglas, ali ja mislim drugačije. Smatram da za ljubav ne postoji pogrešno vreme – postoji samo pravo srce.
Moj život je bio pun svega – radosti, tuge, borbe, odricanja i nade. Bila sam žena jednog divnog čoveka s kojim sam provela 35 godina. Nažalost, sudbina je odlučila da ga prerano izgubi, i već 7 godina sam udovica. U početku nisam ni pomišljala na novu vezu. Bila sam okružena decom, unucima, komšijama… ali, kako godine prolaze, sve više osećam prazninu kada ostanem sama uveče, kada skuvam kafu i sednem za sto koji više nije pun priče i osmeha.
Znam da ne mogu da vratim vreme, niti želim da zamenim nekoga iz prošlosti. Ali osećam da još imam ljubavi da dam. I zato sam odlučila da napišem ovaj oglas. Ne iz očaja – već iz snage. Jer treba hrabrosti reći da ti treba neko. I nije me sramota priznati da mi fali zagrljaj, reč podrške, i ono jednostavno „tu sam“.
Po zanimanju sam medicinska sestra u penziji. Celi radni vek provela sam u domu zdravlja, među ljudima. Naučila sam da slušam, da tešim, da budem tu kad je teško. I sada, kada više ne nosim uniformu, ta osobina je ostala u meni. Još uvek volim da brinem o drugima, ali sada bih volela da neko brine i o meni.
Volim prirodu, cveće, posebno ruže koje gajim u dvorištu. Imam malu baštu, nekoliko kokošaka i psa Medu – vernog čuvara i saputnika. Volim da kuvam, naročito starinska jela koja mirišu na detinjstvo. Vikendom često pravim pitu ili uštipke, onako „kao kod bake“, i maštam da ih jednog dana spremam za nekoga ko će sa mnom deliti doručak, a ne samo tišinu.
Ne tražim savršenog muškarca. Niti zgodnog, niti bogatog. Tražim toplog čoveka. Onog koji zna da se nasmeje iskreno, koji će mi pomoći da ponesem kese iz prodavnice, koji će sesti kraj mene na klupu i šapatom reći: „Nisam znao da ću u ovim godinama opet da se zaljubim.“
Moj idealan muškarac može da bude i iz grada i sa sela, i stariji i mlađi. Bitno mi je da ima dušu. Da ne psuje, da ne viče, da zna šta znači vernost. Da voli životinje, prirodu, možda i knjige. Da ponekad uzme moju ruku i kaže: „Hajde da šetamo, da gledamo zvezde, da ćutimo zajedno.“ Ne tražim princezu – tražim druga, saputnika, partnera, mog čoveka.
Ako imaš unuke – divno. I ja imam troje, i radujem se svakom njihovom osmehu. Ako si razveden, udovac ili nikad nisi bio u braku – nije važno. Prošlost me ne zanima, zanima me ono što možemo da izgradimo od ovog trenutka nadalje.
Znam da ljubav u ovim godinama izgleda drugačije nego kad smo bili mladi. Nema leptirića u stomaku, ali ima mira u duši. Nema ludih noći, ali ima sigurnih jutara. I možda više nećemo trčati jedno drugom u zagrljaj, ali hoćemo koračati rame uz rame kroz ono što je pred nama.
Volim večeri uz šolju čaja, tihu muziku ili staru seriju. Volim da peglam i da pravim zimnicu. Ne zvuči romantično, ali je iskreno. Volim istinu, jednostavnost, poštovanje. Ako znaš da ceniš obične stvari, onda već imamo mnogo zajedničkog.
Ako si pročitao sve ovo i osetio da bi mogao da mi pišeš – nemoj oklevati. Zaboravimo godine, prošlost, sve ono što nas je ranije bolelo. Hajde da probamo, makar zbog toga da sebi jednog dana kažemo: „Nisam propustio priliku da opet volim.“
📩 Piši mi. Možda baš ti i ja imamo još jedno poglavlje koje čeka da bude ispisano. I možda će to poglavlje biti najlepše do sada.
About The Author
