Zovem se Melisa. Imam 37 godina i — da, upravo sam prošla kroz razvod. Ne pišem ovo da bih izazvala sažaljenje, niti da bih ispričala priču o propalom braku. Pišem jer još verujem u ljubav. Pišem jer negde u sebi osećam da neko čita ove reči i pomisli: “Ovo zvuči kao žena koju sam čekao.” Možda se varam, ali možda i ne.
Moj razvod nije došao iznenada, ali jeste ostavio prazninu. Ne onu patetičnu, filmsku, već tiho mesto u meni koje više niko ne zove domom. Provela sam godine pokušavajući da budem sve: supruga, žena, prijateljica, domaćica, poslovna partnerka. I u svemu tome, izgubila sam sebe. Zaboravila sam šta znači imati nekoga pored sebe — ne samo fizički, nego duhovno, mentalno, emotivno.
I sada, evo me ovde. Ne tražim avanturu, ne tražim da zalečim ego niti da tražim rame da se oslonim, već srce kojem ću pripadati. Onako kako treba. Onako kako mislim da dvoje ljudi u zrelim godinama i treba da se pronađu — otvoreno, iskreno, bez maski, bez foliranja.
Imam 37 godina. Imam borbe iza sebe i snove ispred. Ne bojim se da pokažem emocije. Naučila sam kroz život da ne postoji savršen trenutak, savršen partner, ni savršen kraj. Ali zato verujem u stvarne početke — one koji ne počinju leptirićima, već poverenjem, poštovanjem, smehom i razgovorima do kasno u noć.
Nisam devojčica. I ne tražim momka. Tražim muškarca koji je prošao kroz život, osetio i bol i radost, koji zna da prepozna vrednost žene pored sebe. Koji zna šta znači stajati uz nekoga, a ne ispred ili iza.
Fizički izgled? Ako ti je to na prvom mestu, verovatno nisam za tebe. Da, volim da izgledam lepo, vodim računa o sebi, ali lepota mi više nije prioritet. Privlačnost se rađa iz pogleda koji razume, iz reči koje leče, iz tišine koja nije neprijatna.
Emotivno sam stabilna, ali ranjiva. I to više ne krijem. Znam da se danas ljudi utrkuju da izgledaju hladno, nedodirljivo, da igraju igrice i „pobede“ u odnosima. Ja više ne želim da pobeđujem. Želim da volim.
Možda je to retkost danas. Možda je smešno reći da u četrdesetoj želim nekoga kome ću praviti doručak i slušati kako je proveo dan. Možda je staromodno želeti dugu šetnju umesto dopisivanja po ceo dan. Ali meni to i dalje zvuči kao najlepši deo života.
Imam svoj posao. Svoju slobodu. Niko mi ne treba da me “spase”. I upravo zato mogu da volim slobodno — bez pritiska, bez zavisnosti, bez očekivanja da mi neko bude smisao života. Smisao već imam. Samo ga želim podeliti.
Volim prirodu. Volim da odem vikendom negde van grada, da u tišini popijem kafu i gledam kako dan prolazi. Volim knjige koje ostaju u glavi dugo nakon što ih zatvorim. Filmove koji me nateraju da ćutim satima. Ljude koji znaju da ćute sa mnom, bez potrebe da nešto “popune”.
Ne pušim, ne pijem često, ali volim dobro vino u dvoje. Volim razgovore bez filtera. Volim kada me neko gleda pravo u oči i ne pita: “Gde si bila?” nego: “Kako si zaista?”
Znam da je ovo vreme aplikacija, brzih susreta, površnih veza. Ali ja još verujem u dvoje ljudi koji se pogledaju i znaju — ovde ima nečeg više. Ne treba mi savršen muškarac. Treba mi stvaran. Onaj koji zna šta želi i ne boji se da to pokaže.
Mogu ti reći da volim da kuvam, da sam porodična, da poštujem tradiciju. Mogu ti reći da sam verna do kostiju, da ću uvek stati uz čoveka kojeg volim. Ali to su reči. Prava stvar se vidi tek kad se život zagrize punim plućima — i kada dođu problemi, umor, haos dana. Ja tada ne bežim. Nikad nisam.
Nisam savršena. Imam dana kada mi je sve teško. Kada ćutim više nego što pričam. Kada mi treba samo tišina i nečije rame. Ali takvi dani nisu kraj sveta — oni su deo života. I želim nekoga ko to razume.
Ako si muškarac koji zna da bude podrška, ali i traži istu… Ako znaš da voliš, ali ne tražiš robu iz kataloga… Ako tražiš osobu, a ne ideal — možda možemo nešto zajedno. Ne obećavam bajku. Obećavam realnost sa emocijom. Život sa iskrenošću. I ljubav koja ne nestaje kad naiđu prvi problemi.
Imam 37 godina i više mi nije do laži. Ako želiš da se igraš — idi dalje. Ako tražiš nekoga samo da popuniš prazninu — nisam ja ta. Ako si tu jer tražiš ljubav kao ja — možda ovo nije slučajnost.
Želim da budem nekome ono što niko nije bio meni. I želim da taj neko bude meni ono što sam ceo život tražila.
Ako si i ti preživeo srce koje je puklo, ako znaš kako boli kad daš sebe pogrešnoj osobi, ali ipak još uvek veruješ… Javi se. Možda nećemo odmah znati sve odgovore, ali ćemo bar imati iskren početak. A to je već mnogo.
Neću ti slati slike u inbox. Ne tražim razmenu komplimenata. Tražim razgovor. Onaj pravi, duboki, stvarni. Pa ako do njega dođe i ako se prepoznamo – možda baš mi budemo ona priča o dvoje koji su se sreli kad su prestali da traže.
Neću te ulepšavati bajkama, niti tražiti da budeš neko ko nisi. Samo budi ti. Ako jesi muškarac koji zna da voli bez maski.
Ja sam Melisa. Imam 37 godina. Tek sam se razvela. I prvi put — ne tražim da budem nečija. Već čekam da neko poželi da budemo mi.
Nekada sedim sama, noću, uz tihu muziku i pitam se: gde se danas skrivaju muškarci koji vole duboko, bez kalkulacija? Oni koji znaju da se žena ne meri godinama, niti stasom, već snagom njenog srca, mudrošću pogleda i spremnošću da voli i kad je teško.
Nisam zaboravila kako izgleda bliskost. Samo sam je prestala tražiti tamo gde je nema. Danas želim razgovor ujutru dok zajedno pijemo kafu, a ne poruku „šta radiš“ u ponoć. Želim dodir ruke dok prelazimo ulicu, a ne lajkove na Instagramu. Želim partnera, ne samo saputnika. Želim nekog ko će u meni videti više od žene koja je bila u braku — ženu koja je preživela, sazrela, i još uvek se ne boji ljubavi.
Nisam teška. Samo neću biti deo ničije rezervne opcije. Želim biti prvi i poslednji izbor nekome ko zna šta znači imati ženu koja zna šta hoće, ali i šta ne želi više da toleriše. Želim nekoga kome neću morati da objašnjavam zašto više ne pristajem na površnost, igre, hladnoću i distancu.
S godinama dolazi jasnoća. Ne pristajem na veze bez emocija, na dodire bez smisla, na razgovore bez duše. Ne zanima me tvoj auto, kvadratura stana ni broj na računu. Zanima me: kakav si kada voliš? Kako se ponašaš kada je žena uz tebe slomljena? Jesi li spreman da podeliš teret, da budeš oslonac, da staneš uz nju čak i kada nije svoja?
Jer ja jesam takva. Ulažem sebe celim bićem. Kada volim — nema polovičnosti. Nema odustajanja. Bila sam i snažna, i ranjiva. I tiha, i vatrena. Znam da ćutim kad treba, ali i da se borim za ono do čega mi je stalo. Možda ponekad previše. Ali ako to znači da volim iskreno, neka bude.
Znam da danas svi jure neke “bolje prilike”, “lakše veze”, “manje komplikovane odnose”. Ja ne želim lakšu verziju ljubavi. Želim pravu. Sa svime što ona nosi — i smehom i suzama, i bliskošću i izazovima. Jer samo tako dvoje postaju jedno — ne idealno, već stvarno.
Ako si još uvek tu, i još uvek čitaš… možda si baš ti taj koji oseća isto. Ko se umorio od površnih veza, praznih razgovora, ljudi koji obećavaju sve a daju ništa. Možda i ti imaš ožiljke, ali ne dozvoljavaš da te oni zatvore za nove emocije. Možda znaš da prava žena nije ona koja samo lepo izgleda, već ona koja zna da bude i tvoja tišina i tvoj haos, i tvoj mir i tvoj izazov.
Ja ne tražim savršenog. Tražim čoveka koji se ne boji da bude svoj. I koji želi ženu pored sebe, a ne iza sebe. Nekoga kome neću morati da dokazujem svoju vrednost jer je vidi i bez reči. Nekoga kome neću morati da glumim jaču nego što jesam, jer će biti dovoljno jak da podnese moju nežnost.
Volim iskrene zagrljaje. One duže od tri sekunde. One u kojima osetiš da te neko ne pušta. Volim kada mi neko kaže: “Tu sam.” I ostane. Volim kada me neko gleda u oči i ne beži od mog pogleda. Jer i ja gledam tako. Duboko. Iskreno. Do kraja.
Ne bojim se više biti ranjiva. Jer ranjivost nije slabost. To je hrabrost da se pokažeš bez štita. A ja želim takvu ljubav. Bez oklopa, bez glume, bez igara.
Možda ovo što pišem izgleda kao san, ali za mene je to jedina stvarnost koju priznajem. I verujem da negde postoji neko ko oseća isto. Ko zna da žena od 37 godina nije prošla sve, već tek sada može da pruži najviše. Jer sada zna šta znači davati, ali i čuvati sebe.
Ako si spreman da upoznaš ženu koja neće trčati za tobom, ali će stati uz tebe ako si pravi… Ako želiš nekoga ko će te ceniti i kao muškarca i kao čoveka… Ako želiš graditi, a ne trošiti… onda me pronađi.
Ne nudim bajku. Nudim istinu. A istina ponekad boli, ali je jedina vredna.
Moje ime je Melisa. Imam 37 godina. Prošla sam razvod. I još uvek verujem — da ljubav nije prošla.
About The Author
