Roza je odrasla u Skadru, jednom od najlepših gradova u Albaniji, sa prelepim morem i blagim mediteranskim klimama. Međutim, njen život će se iz korena promeniti kada odluči da se uda za Milanka, Srbina sa Pešterske visoravni, u unutrašnjosti Srbije. Milanko je dugo tražio partnerku, ali je sve žene koje je upoznao bežale u gradove, bežeći od života na selu. Iako su mu gradovi imali svoje prednosti, on je voleo svoj zavičaj i nije mogao da zamisli svoj život bez prirode i tišine, koje mu je selo pružalo.
Po savetu prijatelja, odlučio je da potraži sreću u Albaniji, zemlji koja je tada bila prepoznatljiva po tradiciji, a još uvek nije bila preplavljena turistima. Tamo je upoznao Rozu, lepu mladu ženu, koja je očarala Milanka svojim šarmom i toplinom. Upoznali su se 21. decembra, a već 3. januara venčali. Za samo osam dana odlučili su da je to sudbina i da ne žele da čekaju duže. Njihova ljubav je bila brza, ali istinska. Venčanje je bilo jednostavno, ali puno emocija, a Roza nije ni slutila šta je čeka kada bude stigla u Srbiju.
Milanko je doveo Rozu u Buđevo, malo selo na Pešteru, gde su zime oštre, a sneg pokriva zemlju mesecima. Roza nije imala pojma šta je očekuje. Ostavila je život u Albaniji, sa svim udobnostima koje je imala, i preselila se u zimske uslove koje nije mogla ni da zamisli. Zima je bila oštra, dani su bili kratki, a noći dugačke i hladne. Roza nije znala ni reč srpskog, a jedina komunikacija sa mužem bila je putem neverbalnih znakova.
Jedna od prvih situacija koja ju je nasmejala bila je kada je pokušala da traži beli luk na tržištu, ali je slučajno upotrebila reč “huder”, što je Milanka potpuno zbunilo. To je bio trenutak kada je shvatila koliko će morati da se potrudi da bi se prilagodila novoj sredini. Milanko je bio ljubazan i strpljiv sa njom, učio je srpski jezik, a i ona je ubrzo naučila da se snalazi u svakodnevnim životnim situacijama. Roza se brzo prilagodila životu na selu, ali nije bilo lako. Nema više lepih kafana uz obalu, nema više šetnji po toplim večerima uz more, ali je sve to zamenila ljubav prema Milanku i deci koju su ubrzo dobili.
Njihov brak je iz godine u godinu jačao, a Roza je postajala sve više zaljubljena u život koji je sagradila sa svojim mužem. Roza je decu od malih nogu učila o oba naroda – o srpskoj i albanskoj tradiciji, nadajući se da će odrastati sa razumevanjem i poštovanjem obe kulture. Deca su uvek imala osećaj da pripadaju i jednoj i drugoj tradiciji, jer su roditelji bili primer toga. Dok je Milanko bio odgovoran za fizički rad na farmi, Roza je brinula o domaćinstvu, deci i svim obavezama vezanim za svakodnevni život.
Iako je život u ruralnim delovima Srbije bio težak, Roza nije žalila ni za čim. Brak sa Milankom je postao njen svet, a ljubav koju je osećala prema svom mužu bila je neprocenjiva. Zajedno su gradili život, zadržići poštovanje tradicije, ali i otvarajući nova vrata za svoju decu. Dok su njeni prijatelji iz Albanije nastavili živeti u modernim gradovima, Roza je bila sigurna u svoju odluku da je sreća bila upravo u životu sa Milankom na Pešterskoj visoravni.
Milanko je, iako tvrdoglav u mnogim stvarima, postavio jedno pravilo: Roza ne sme da nosi drva za zimu. To je bilo nešto što je uvek radio on. Ona je brinula o domaćinstvu, deci i svakodnevnim poslovima, dok je on obavljao teške fizičke poslove. Iako život nije bio lak, Milanko i Roza su zajedno savladali sve prepreke. Niko od njih nije očekivao da će njihov brak trajati toliko dugo, a da će deca odrasti u zdravoj porodici koja poštuje i razume i srpsku i albansku tradiciju.
Danas, više od deset godina nakon venčanja, Roza se oseća kao deo srpske zajednice, ali njeno srce nosi ljubav prema obe zemlje. I dalje se priseća početaka svog života sa Milankom, kada je sve bilo novo, teško i neizvesno, ali sada je sigurna da je donela pravu odluku.
Milanko i Roza su primer ljubavi koja ne poznaje granice – i geografske, i kulturne. Njihova ljubav je dokaz da kada su dvoje ljudi iskreni i voljni da rade na svom odnosu, čak i najteži uslovi mogu postati podnošljivi. I danas, iako su prošle godine, njihov brak je i dalje snažan, a deca ponosna na roditelje koji su ih naučili da ljubav i poštovanje ne zavise od toga odakle potiču, već od toga koliko su spremni da ulože u međusobno poverenje i razumevanje.
