U jednom zabačenom selu na jugu Srbije, gde više nema ni dece ni svadbi, desilo se pravo malo čudo. Radosav, seljak koji je želeo porodicu po svaku cenu, upoznao je Albanku po imenu Selma. Bez oklevanja ju je zaprosio, a ona je, bez straha, rekla “da” i došla da živi s njim među brdima, daleko od svog doma, mora i topline.
Dobila je novo ime – Zorica, ali za Radosava i svekra i svekrvu oduvek je bila više od snahe. Postala je stub kuće. Iako 12 godina mlađa, pokazala je više hrabrosti nego mnoge žene koje su odbile Radosava samo zato što nije živeo u gradu. One nisu htele štalu, selo, blato. Selma nije birala luksuz. Birala je ljubav.
Rodila mu je troje dece – Bojana, Dobrivoja i Jovanu. I danas, jedina su to deca u okolini čiji se plač čuje. Kad ga ljudi prepoznaju, ne kažu “onaj što je oženio Albanku”, već: “onaj što ima troje dece” – kao da je to danas čudo.
Selma je naučila srpski za desetku, iako su joj najteže pale oštre zime, snegovi do kukova i brda kroz koja mora da prolazi. Navikla je na siromaštvo, kaže, jer ni tamo odakle dolazi nije bilo drugačije. Sada, rame uz rame s mužem, muze krave, pravi sir, ide u njivu, vuče drva iz šume. Kad je sin jednom bio bolestan, a put zavejan, ona trudna uzela dete u naručje i probila se kroz sneg – brže od muža.
Za Radosava, to je ljubav. I poštovanje.
„Ne bih menjao svoju Zoricu ni za jednu iz grada. Da vidiš nju s volovima, sa sekirom, s detetom… Moj heroj.“
Više ne planiraju još dece – ne zato što ne žele, već zato što nemaju kako. Najbliža škola udaljena je sedam kilometara, pola puta vodi kroz šumu. Kaže Radosav – nije problem nemaština, nego uslovi.
„I da imamo desetoro, prehranili bismo ih. Ali kako da ih vodimo u školu, jedno po jedno? A ko će tad paziti četvrto?“
I tako, Selma – nekadašnja Albanka, danas Zorica Timotijević – nije samo supruga. Ona je majka troje dece, heroj sela, žena koju svi hvale. Žena koja je unela život tamo gde su deca zaboravljena, a tišina postala svakodnevnica.
About The Author
