Nikada nisam mislio da ću svoj život pretvoriti u film, ali to se jednostavno desilo. Imao sam 25 godina kada sam otišao u Nemačku. Plan je bio da radim na gradilištu, da skupim neki novac i da pomognem porodici kod kuće. Međutim, posao koji mi je obećan – nije postojao. Prvih nekoliko nedelja preživljavao sam zahvaljujući poznanicima, radeći sitne poslove na crno. Bilo je teško, naporno i beznadežno.
A onda se desilo nešto što nisam mogao ni da zamislim.
Sve je počelo sasvim slučajno. Jedna starija Nemica, kod koje sam sređivao dvorište i unosio drva, ponudila mi je da ostanem na kafi. Bila je kulturna, prijatna, oko 60 godina, ali se očigledno jako trudila da ostavi utisak. Vino, pogledi, komplimenti… Nisam znao kako da se ponašam. A onda je direktno rekla: “Znam da ti je teško, ako želiš da ostaneš večeras, bićeš nagrađen.”
Nisam znao da li da se uvredim ili da budem zahvalan. Bio sam bez posla, bez novca, a ona mi je ponudila da ostanem kod nje nekoliko dana. Prvo veče proveli smo zajedno – bilo je intenzivno, uzbuđujuće, čak i dirljivo. Ujutru sam na stolu našao 200 evra.
Nisam tražio ništa. Samo ih je ostavila uz poruku: “Bio si divan.”
Ubrzo je počela da me preporučuje svojim prijateljicama. Sve su bile starije dame – razvedene, usamljene, dobrostojeće. Želele su društvo, pažnju, dodir, razgovor. A ja sam im sve to pružao. I više. A zauzvrat? Dobijao sam više nego što sam ikad zarađivao na bilo kom gradilištu. Nekad novac, nekad poklone, garderobu, večere u skupim restoranima. Počeo sam da izgledam bolje, da živim bolje, ali unutra… nisam znao kako da se osećam.
S jedne strane, osećao sam se kao neko ko je pronašao način da opstane. S druge strane, pitao sam se da li sam samo igračka. Međutim, one me nisu gledale kao nekoga ko je samo za “to”. Pričale su sa mnom, otvarale mi se, bile nežne. Neke su čak i plakale kad bih odlazio.
Najveća dilema mi je bila: da li reći svojoj porodici šta radim? Naravno da nisam. Rekao sam im da radim na obezbeđenju, noćne smene, da nema vremena za telefoniranje. Slali su mi poruke ponosa, hvalili me komšijama. A ja? Ja sam noći provodio u satenskim posteljinama sa ženama koje su znale šta žele.
Ne kajem se. Nisam nikoga povredio. Pružio sam nežnost i pažnju onima koji su je tražili. Danas, kad se setim tog perioda, smešim se. Život je nepredvidiv, a ponekad ti upravo ono što deluje pogrešno – otvori vrata koja nikada nisi ni znao da postoje.
About The Author
