Nikada nisam mislila da ću ovo napisati, ali već mesecima živim sa tajnom koja me izjeda iznutra. Imam 27 godina, udata sam tri godine i živim sa mužem i njegovim roditeljima na selu, dok štedimo za našu kuću. Moj muž često radi na terenu i zna da bude odsutan i po nedelju dana. U početku mi je to teško padalo, ali sam se trudila da budem strpljiva i verna, da ga sačekam i da budem dobra snaha.
Njegova majka je mirna i povučena žena, često kod svoje rodbine, pa sam većinu vremena u kući sama sa svekrom. Nikada nisam ni pomislila da bi moglo biti nečega neprikladnog u tom odnosu. Bio je uvek ljubazan, pomagao mi oko dvorišta, donosio mi drva, trudio se da me „štiti dok muž nije tu“. A onda su počele neprijatnosti.
Prvo su to bili pogledi. Pa dvosmisleni komentari, šale koje mi nisu bile smešne. Pravdala sam sve time da je stariji čovek, dosadno mu je, i verovatno pokušava da se oseća mlađim. Nisam želela probleme, ni da izazivam tenziju u kući, pa sam sve prećutkivala.
Ali jedne noći… sve je prešlo granicu.
Muž je bio odsutan već tri dana, i kao i obično, zaključala sam vrata od sobe. Oko ponoći sam se prenula – neko je pokušavao da ih otvori. Srce mi je stalo. Posle nekoliko trenutaka – tišina. Pomislila sam da umišljam, da možda mačka luta po hodniku.
Sutradan, svekar je delovao kao da se ništa nije dogodilo. Ali sledeće noći… vrata su opet škripala. Ovaj put sam jasno čula korake. I onda – kucanje. Lagano, jedva čujno. Ostala sam nepomična, držeći jorgan preko usta da ne zaplačem. Nije ušao, ali tog jutra me gledao drugačije. Kao da zna da se bojim.
Od tada, svako veče kada muž nije tu – ista stvar. Kucanje. Šapat mog imena. Jednom je pokušao i da uđe, ali sam naslonila stolicu na vrata. Ne smem da spavam. Ne mogu da mu kažem, jer se plašim da će mu se desiti nešto loše – da će muž poludeti od besa. A njegova majka? Ne znam da li bi mi poverovala.
Ne znam više šta da radim. Osećam se kao zarobljenica u sopstvenoj kući. Kad je muž kod kuće, sve deluje normalno. Svekar je miran, čak i previše fin. Ali čim ostanem sama – počinje pakao. Razmišljam da pobegnem, da mu sve kažem, da zatražim pomoć… ali me parališe sramota, strah da ću razoriti porodicu.
Ovo je moja tiha borba. Ako neko čita i zna kako da mi pomogne, neka zna da bih dala sve samo da se osećam sigurno.
About The Author
