“Dopisivala sam se na WhatsApp s momkom kog sam upoznala na internetu… Jedan dan smo upalili kameru i taman kad smo krenuli, moj muž je upao u sobu, i onda…”
Nikada nisam mislila da će se nešto ovako dogoditi. Nikada nisam verovala da bih mogla da budem u takvoj situaciji. Ipak, život ponekad nudi najneočekivane obrte.
Zovem se Marija, i oduvek sam bila verna svojoj porodici. U braku sam s mužem već deset godina, imamo dvoje divne dece, i trudim se da održim harmoniju u našem domu. Ali, nakon godina monotonije i svakodnevnog života, počela sam da osećam prazninu. Možda to nije bio nedostatak ljubavi, već jednostavno rutine koja je preuzela sve.
U tom periodu sam se registrovala na nekoliko online platformi, samo iz radoznalosti, da bih proverila kako izgleda život van mojeg svakodnevnog balansa. Nisam ni očekivala da ću zapravo započeti razgovor s nekim. No, desilo se. On se zvao Aleksandar, i bio je ljubazan, zabavan i, u nekom trenutku, postao je moj prijatelj. Dopisivali smo se o svim i svačim, o knjigama, filmovima, i životu generalno. Nikada nisam pomislila da će stvari otići dalje.
Aleksandar je bio mlađi od mene, ali imao je nešto što mi je nedostajalo: uzbuđenje. Bilo mi je prijatno razgovarati s njim. I kako je vreme prolazilo, razgovori su postajali sve intenzivniji. Osećala sam kako moja svakodnevna rutina postaje lakša, jer je svaki razgovor s njim bio trenutak koji sam čekala.
Jednog dana, dok je moj muž bio na poslovnom putu, odlučila sam da upalim kameru. Iako sam se dugo dvoumila da li je to dobra ideja, uzbuđenje i znatiželja su prevladali. Aleksandar je, naravno, pristao. Sve je bilo spontane prirode, razgovarali smo, smejali se, a onda je atmosfera postala malo više intimna. Nismo učinili ništa, ali u tom trenutku bilo je jasno da nešto više postoji između nas.
Taman kad su se naše oči srele preko ekrana, i svi ti osećaji počeli da se prelijevaju, čula sam škripu vrata. Moj muž. Nisam imala vremena da reagujem. U sekundi je ušao u sobu, a ja sam uspjela samo da isključim kameru, ali nije bilo dovoljno. Bio je preblizu. Pogledao me je, a u njegovim očima je bilo nešto što nisam mogla da protumačim. Bio je zatečen, razočaran, možda čak i ljut, ali ništa nije rekao odmah.
U tom trenutku, sve je stalo. Aleksandar je nestao s ekrana, a muž je stajao predamnom, gledajući me u tišini. Nisam znala šta da kažem, nisam znala ni da li da se izvinim. Ništa nisam mogla da kažem, jer su svi moji odgovori zvučali kao izgovori. U tom trenutku, sve se promenilo.
Moj muž je samo slegnuo ramenima i izašao iz sobe, ostavivši me da se suočim s posljedicama onoga što sam uradila. Zamišljala sam da će biti besan, da će reći nešto o tome, ali nije. Tišina je bila teža od svih reči. No, duboko u sebi znao je – znao je da nešto nije u redu, da sam nešto promenila u našem odnosu.
Nastala je tišina između nas. Nismo razgovarali o tome, ali ni o ničemu drugom. Stvari su se promenile, ali nisu bile jasne. I nisam znala šta da radim. Zamišljala sam da ću se kajati, da će me preplaviti osećaj krivice, ali u isto vreme, bila sam zbunjena. Aleksandar je postao neko ko mi je vraćao osećaj života, ali nisam znala da li bi trebalo da nastavim dalje.
Bilo je to teško vreme. Verujem da se sve može popraviti, ali pitanje je – da li želim da se vratim na staro? Da li je moguće nastaviti sa životom, sa svojim partnerom, a da ništa ne bude isto?
Ova situacija me navodi da se zapitam – šta znači biti veran? Da li je to samo fizička prisutnost, ili je vernost i emocionalna posvećenost? Osećam se izgubljeno, ali takođe i probuđena na neki način. I sada je vreme da donesem odluku.
About The Author
