“Muž me prisiljava da idem u krevet s njegovim prijateljem koji je mnogo stariji. Ne znam šta da radim.”
Zovem se Jelislava i već nekoliko godina živim u braku s mužem. Na prvi pogled, naš život je izgledao kao savršen. Imali smo ljubav, stabilnost, dom, i sve što je trebalo da bismo bili srećni. Ali, kao što to obično biva, iza zatvorenih vrata ništa nije onako kako izgleda.
Moj muž je bio osoba koja je uvek imala kontrolu, koja je donosila odluke i bila sigurna u sebe. Na početku mog braka, to mi je imponovalo. Verovala sam da zna šta radi, da ima snage za nas dvoje, i da je sve što radi u našem najboljem interesu. No, s vremenom su počele da se pojavljuju nesigurnosti, i to u obliku njegovih zahteva. Nisu bile to obične stvari koje se tiču domaćinstva, već nešto mnogo dublje, nešto što nisam mogla da shvatim u početku.
Prvo je bilo sitnih komentara, pitanja o tome šta bih uradila u određenim situacijama, koje nisam smatrala preteranim. Ali kako su meseci prolazili, njegove želje su postajale sve veće i sve neobičnije. U početku mi je govorio o tome kako bi bilo lepo da se malo opustimo i promenimo dinamiku braka. Nisam shvatala, ali se nisam bunila. Onda je počeo da pominje svog prijatelja, Marka, čoveka koji je od njega stariji trideset godina.
Moj muž i Marko su se dugo poznavali, i od početka braka sam znala da su prijatelji, ali nisam shvatala da se nešto dublje krije iza toga. Marko je bio ljubazan, uvek prisutan na porodičnim okupljanjima, i to je bilo sve. Međutim, jednog dana, muž mi je predložio nešto što me zapanjilo. Rekao mi je da bi bilo dobro da se opustimo i da se povežemo sa Markom na neki drugi način, van prijateljskog odnosa. Pitao me je da idem u krevet s njim.
Bio je to šok. Nisam mogla da verujem da je to od mene tražio. Sećam se da sam bila u potpunoj tišini, nisam znala šta da kažem. Srce mi je bilo u grlu, a um pun pitanja. Nisam želela da ga povredim, nisam želela da izgubim brak, ali osećala sam se kao da sam zaglavljena u sopstvenim strahovima. Zamišljala sam trenutke sa mužem, sa našim životom, i nisam želela da se sve to sruši zbog nečega što mi je bilo potpuno strano.
Pokušala sam da pričam sa njim o tome, da objasnim da se osećam nelagodno, da to nije nešto što mogu da uradim. Ali on nije popuštao. Rekao je da je to nešto što treba da učinimo kako bi se naš odnos “osvežio”, i kako bi se on osećao srećno. Verovao je da ako uradim to, naš brak neće samo opstati, već će biti jači.
Svakog dana osjećala sam se kao da postajem taoc svog braka, kao da nemam izlaza. Osećala sam se izolovano, jer nikome nisam mogla da kažem. Zamišljala sam šta bi se desilo ako se oduprem. Hoće li me muž napustiti? Da li će naš brak preživeti? Da li će svi naši zajednički trenuci biti uništeni? Čak i sada, dok pišem, ne znam kako sam došla do ovog mesta, da budem u ovakvoj situaciji, da se suočim s izborima koje ne želim doneti.
Znam da Marko nije bio odgovoran za ovo. On nije bio osoba koja je vršila pritisak, ali bio je deo plana mog muža. Bio je, na neki način, i žrtva, jer je znao šta traži od mene. I dalje se sećam tog trenutka, kada sam se osećala kao da sam potpuno nemoćna, kao da sve što sam ikada volela i verovala, polako nestaje. Svaka pora mog tela vrištala je da nije u redu, da ovo nije prava stvar. Ali moj muž mi je dao ultimatum: ili prihvatim, ili će biti problema u našem braku.
Ne znam šta da radim. Svaka pora mog bića se protivi ovome, ali me strah da ću izgubiti ljubav, brak, sve što smo izgradili. I tako stojim, u tišini, u nestabilnosti, čekajući trenutak kada ću morati da donesem odluku. Da li ću se povinovati, ili ću reći “ne”? Da li ću ostati u ovoj vezi, koja me gura na nešto što nije u skladu s mojim vrednostima, ili ću imati snage da se oduprem?
About The Author
