Nikada nisam verovala da će mi se život pretvoriti u roman kakav sam čitala samo u jeftinim magazinima. Mislila sam da takve priče ljudi izmišljaju, da su preuveličane, nerealne. Ali sada, kad pišem ovo, ruke mi drhte, a u grudima osećam stid, bes i neku vrstu tuge koju ne mogu da objasnim. Jer to mi se zaista dogodilo.
Udala sam se sa 24 godine. Moj muž je bio tih, vredan i dobar čovek. Živeli smo u selu, u porodičnoj kući sa njegovim roditeljima – što mi tada nije smetalo. Njegov otac, moj svekar, bio je u pedesetim, pomalo strog, ali uvek nasmejan prema meni. Često mi je pomagao oko bašte, nosio drva, čak znao i da me pohvali kako sam “prava domaćica”.
Nisam ni slutila šta se krije iza tog njegovog pogleda.
Muž je tog dana otišao u grad zbog posla. Trebalo je da se vrati sutradan. Svekar mi je ujutru rekao kako mu je nešto čudno sa bojlerom u staroj kući, koja se nalazila malo dalje, i zamolio me da pođem s njim da mu asistiram – kaže, “samo da mi pridržavaš svetlo, znaš i sama da mi ruke više nisu što su bile”. Nije mi bilo ništa sumnjivo. Uzela sam jaknu i pošla.
Kad smo ušli u kuću, sve je bilo tiho, prazno. Miris vlage i starih stvari bio je u vazduhu. Svekar je ušao u jednu sobu i rekao da dođem, da mu držim lampu. Kad sam prišla, uhvatio me za ruku. Nije bilo greške u tom dodiru – nije bio slučajan.
Nisam stigla ni da se pomerim, već me je zgrabio za struk i rekao:
“Znam da ti nedostaje pažnja… Vidim kako me gledaš… Nemoj da se praviš fina.”
Srce mi je lupalo kao ludo. Pokušala sam da ga odgurnem, da mu kažem da prestane, ali on me je pritisnuo uza zid i šaptao mi stvari koje ne želim ni da ponovim. U tom trenutku, bila sam paralisana – od straha, od neverice. Sve što sam mogla da izgovorim bilo je:
“Pusti me, molim te.”
I, na sreću, stao je. Ili sam ja mislila da jeste.
Pustio me je da izađem iz sobe, a zatim – kao da se ništa nije desilo – upalio svetlo, rekao da izgleda “nije ništa strašno” i ponašao se kao da smo došli da pogledamo bojler. Ćutala sam. Tresla sam se. Htela sam da izletim napolje, da pobegnem, ali nisam znala šta da kažem. Da li će mi iko verovati? Da li će muž misliti da sam ja kriva?
Kad smo se vratili kući, otišla sam pravo u sobu i zaključala se. Plačući, razmišljala sam šta da radim. Muž se vratio sledećeg dana i odmah je primetio da nisam svoja. Nisam imala snage da mu kažem istinu. A svekar? Ponašao se kao da se ništa nije dogodilo. I dan-danas me gleda s istim pogledom, ali nikada više nije pokušao ništa.
Sakrio je svoju pohotu iza maske porodice, iza poštovanja. A ja? Ja nosim to u sebi, svako veče kad legnem. Ne znam da li sam pogrešila što nisam sve rekla mužu odmah. Ne znam da li sam kukavica ili samo neko ko je želeo da zaštiti svoju porodicu.
Ali znam jedno – više nikada neću kročiti u tu staru kuću.
Ako si žena koja živi u zajednici sa svekrom, nemoj misliti da se takve stvari dešavaju samo drugima. Čuvaj se. I veruj svom osećaju – kad ti nešto kaže da nije u redu, verovatno nije.
About The Author
