DNK test je otkrio strašnu istinu – moje dete nije muževljevo, a ja sam se zaklela da nisam varala!
Kad sam rekla svom mužu da uradimo DNK test za našeg sina, nisam ni slutila da će to biti početak kraja svega što smo zajedno gradili. Bila sam sigurna u svoju vernost, u svoj brak, u ono što smo imali. A onda je stigao papir – običan list sa strašnom istinom. Moj muž nije otac deteta.
Ne mogu da vam opišem šok, paniku i bol koji sam osetila tog dana. Čitala sam taj rezultat stotinu puta, tražila grešku, pogrešno ime, pogrešan broj. Ali sve je bilo tačno. Ispred mene je stajala činjenica koju nisam mogla da objasnim. Nisam prevarila muža. Bar ne svesno.
Zovem se Jelena (ime promenjeno), imam 36 godina i majka sam jednog predivnog dečaka koji danas ima 5 godina. Moj muž i ja smo zajedno još od studentskih dana. Prošli smo mnogo toga – i teških godina bez posla, i preseljenja, i neplodnosti, i suza. Kada sam konačno zatrudnela, bilo je to čudo. Lekari su rekli da su šanse bile male, ali ipak se dogodilo. I mi smo verovali da nam je Bog poslao dar.
Nedavno, iz čiste radoznalosti, muž je predložio DNK test. Ne zato što mi ne veruje, već iz šale. “Ajde da vidimo kako nas je mali naslijedio, ima tvoj nos, a moje oči!” – rekao je. I pristala sam bez razmišljanja. Poslali smo uzorke. I čekali.
A onda, nakon dve nedelje, poštar je doneo plavu kovertu. Moj muž je otvorio, pročitao i zaćutao. Lice mu je problijedelo. “Nisam ja otac,” rekao je. “Test pokazuje 0% podudarnosti.” U tom trenutku sve je stalo. Vreme, vazduh, srce – sve. “To nije moguće!” vrisnula sam. “Ti si otac! Nikada nisam bila s drugim!”
Ali papir nije lagao. I tada je počeo pakao.
Pokušavala sam da se prisetim svega. Da shvatim gde je došlo do greške. Ubeđivala sam muža da je možda greška u testu. Tražila ponovni test. Ali i drugi rezultat bio je isti. I muž je počeo da se menja. Od povučenosti do besa, od ćutanja do optužbi.
“Nisi ni znala da si me prevarila?” pitao me je sarkastično. “Ili si toliko dobra glumica?” Nisam imala odgovora. Samo sam plakala i ponavljala da nisam imala nikoga. NIKOGA.
I tada mi se pred očima složila jedna strašna moguća istina.
Pre tačno šest godina, bila sam na proslavi u firmi. Popili smo, bilo je veselo. Bila sam umorna i neko me je odvezao kući – jedan kolega kojeg nisam ni posebno poznavala. Sećam se da sam stigla kući, legla, a sledeće jutro me bolela glava. Muž je bio na putu tada. Tih dana sam zatrudnela. Do danas nikada nisam posumnjala da se nešto desilo te noći. Nikada! Ali sada… sada više ništa ne znam.
Pokušala sam da kontaktiram tog kolegu. Odselio se u Nemačku. Ne odgovara na poruke. Moj muž želi razvod. Kaže da ne može da gleda dete jer ga podseća na izdaju. Iako zna da dete nije krivo, jednostavno – ne može.
A ja? Ja sam zarobljena između onoga što verujem i onoga što papir govori. Ja svog sina volim više od života. I dalje ne verujem da sam ikada svesno bila s drugim. Ako se nešto dogodilo – bilo je bez mog znanja. I zato sada živim s krivicom koja nije potpuna, ali je dovoljno teška da me lomi svakog dana.
Ovu ispovest pišem jer možda još neko prolazi kroz ovako nešto. Možda još neka žena živi u paralelnom svetu između istine i sumnje, ljubavi i razaranja. Možda neka od vas razmišlja da uradi DNK test iz šale.
Nisam sigurna da bih to ponovo uradila. Jer istina ponekad ne donosi mir – već nepovratni kraj.
About The Author
