Nikada nisam mislila da ću izgovoriti ove reči, a kamoli da ih napišem i podelim s drugima. Moj život se poslednjih meseci pretvorio u emocionalni haos, a ono što me najviše boli jeste spoznaja da sam sama kriva za sve. I da sada nosim dete za koje ne znam čije je – muževljevo ili deverovo.
Zovem se Ana (ime promenjeno), imam 31 godinu i udata sam već sedam godina. Moj muž je dobar čovek, vredan, pošten, ali… povučen. Nikada nije znao da pokaže emocije. Godinama živimo kao sustanari, spavamo u istom krevetu, ali kao da smo kilometrima udaljeni jedno od drugog. Pokušavala sam da razgovaram s njim, da mu kažem da mi fali pažnje, topline, nežnosti – ali on bi samo slegao ramenima. “Pa znaš da te volim, šta hoćeš više?” – to su mu bile reči utehe. I tako je vreme prolazilo, a ja sam sve više tonula u osećaj usamljenosti i emotivne praznine.
Njegov brat, moj dever, dolazi kod nas često. Pomaže oko kuće, donosi šta treba, nekad ostane i na ručku. Uvek je bio duhovit, nasmejan, i što je najgore – znao je da sluša. Počeo je da mi se uvlači pod kožu. Najpre sitnicama – komplimentima, osmehom, pogledom koji traje sekund duže. A onda je došla ta noć.
Bilo je letnje veče, muž je bio na putu, a dever je navratio da mi pomogne oko klima uređaja koji nije radio. Popili smo po čašu vina, smejali se… a onda – desilo se. Ne mogu ni da opišem kako je sve krenulo. Bilo je kao da je neko pritisnuo prekidač. Pogledali smo se i bez reči, jednostavno… prepustili se. I to nije bio samo trenutak slabosti – ponovilo se još jednom. I nakon toga više nikada ništa nije bilo isto.
Osećala sam krivicu, gadila sam se sebi, plakala sam danima. Dugo sam izbegavala devera, a mužu nisam rekla ništa. A onda – izostala mi je menstruacija. Test je bio pozitivan. Sedela sam na ivici kade s tom malom plastičnom spravicom u ruci i srce mi je tuklo kao ludo. Nisam znala da li da vrištim od straha ili da se radujem. Jer istina je – dete sam želela. Ali ne ovako. Ne u ovakvom haosu.
Ne znam čije je. Muž i ja jesmo imali odnose tada, ali neredovno. I mogućnost da je dete od devera me proganja. Šta ako jeste? Šta ako rodim dete koje liči na njega? Šta ako muž sazna?
Zasad ćutim. Nikome ništa nisam rekla. Moj stomak raste, a s njim i moje brige. Dever zna da sam trudna, ali ne zna da sumnjam da je možda on otac. Ponaša se normalno, kao da se ništa nikada nije desilo. Možda se i njemu sve to činilo kao trenutak slabosti. Možda ga nije ni briga.
A ja? Ja sam zarobljena u noćnoj mori koju sama ne mogu da prekinem. Ponekad gledam muža dok spava i osećam toliku krivicu da mi se steže grlo. Da li da mu kažem? Da li da ćutim zauvek? Da li da radim DNK test? A šta ako saznam da nije njegovo? Da li će me ostaviti? Da li će me prezirati?
Ponekad mi dođe da pobegnem, da nestanem, da ostavim sve iza sebe. A onda stavim ruku na stomak i osetim život u sebi. Nema bežanja. Ovo dete nije krivo. I ma čije bilo – ja ću ga voleti svim srcem.
Nisam tražila savet, jer znam da niko ne može odlučiti umesto mene. Samo sam želela da podelim svoju priču, možda zbog neke žene koja se oseća kao ja. Koja je pogrešila, zalutala, ali u dubini duše ipak želi da ispravi stvari.
Znam da sam pogrešila. Znam da možda ne zaslužujem oproštaj. Ali i dalje verujem da nijedna greška ne znači kraj. Možda je ovo početak nečeg drugačijeg, iskrenijeg. Ili bar šansa da konačno budem ono što jesam – žena koja traži ljubav, ali i odgovornost.
About The Author
