Zovem se Ivana, imam 29 godina, živim u jednom manjem mestu blizu granice sa Hrvatskom, a moju priču počinjem tamo gde su se mnoge završile – na internetu, među porukama, lažnim osmesima i slatkim rečima. Bila sam usamljena, neću lagati. Posle duge veze koja se neslavno završila, osećala sam prazninu. Prijatelji su me nagovarali da “izađem malo iz kuće”, da probam upoznati nekog novog. Ali meni nije bilo ni do čega. Onda sam jednog dana otvorila profil na jednoj stranici za upoznavanje. Pomislila sam: šta imam da izgubim?
Tamo sam upoznala njega – zvao se Marko. Bio je duhovit, pažljiv, uvek je znao šta da kaže da me nasmeje ili uteši. Imali smo dugačke razgovore, često i po celu noć. Delovao je zreo, smiren, ozbiljan. Rekao mi je da ima 38 godina, da radi kao programer od kuće i da se nikada nije ženio. Bio je iskren o tome da mu je teško da upozna nekog ko mu zaista prija. Govorio je da je umoran od površnih veza i da traži nekog za nešto više. I ja sam se osećala isto.
Dopisivali smo se skoro četiri meseca. Razmenjivali fotografije, pričali o svemu – o porodici, detinjstvu, omiljenim filmovima, čak i o braku i deci. Počela sam da razvijam osećanja. On me je sve više uvlačio u svoj svet. Bio je topao, znao je kako da me smiri kad sam imala loš dan. Rekao je da mu se sviđam, da želi da me vidi uživo, ali da ne želi da me forsira. Bila sam polaskana tom pažnjom.
I onda, jednog popodneva, napisao mi je: “Ako želiš, dođi kod mene. Želim da konačno provodimo vreme zajedno, u miru. Samo ti i ja.” Iskreno, uzbudila sam se. Srce mi je kucalo kao ludo. Bila sam nervozna, ali sam se dugo spremala. Kupila sam novu haljinu, sredila kosu, nalakirala nokte. Nisam išla s namerom da se odmah prepustim, već samo da ga upoznam i da razgovaramo, da sedimo, smejemo se, možda se zagrlimo.
Došla sam pred njegovu zgradu, srce mi je bilo u grlu. Pozvao me da uđem. Bio je nasmejan, delovao je srećno što me vidi. Stan mu je bio lepo sređen, uredan. Seo je pored mene, upalio neku laganu muziku, ponudio me čajem. Bila sam opuštena. Pričali smo pola sata. I onda, odjednom, dok sam nešto govorila o svom poslu, nagnuo se i poljubio me. Nisam se odmah povukla – bilo je to nežno, iskreno. Ali odmah zatim, sve se promenilo.
Počeo je da me ljubi po vratu, da mi podiže haljinu. Pokušala sam da ga zaustavim, da mu kažem da mi treba još vremena. Ali on kao da nije čuo. Bio je uporan, govorio je: “Ali toliko si puta rekla da me želiš”, “Čekao sam te mesecima”, “Došla si ovde, znaš šta to znači”. Ruke su mu bile svuda. U meni je buknula panika. Uspela sam da se izvučem, stala sam i rekla: “Stani. Ne mogu. Nisam spremna.”
Njegov izraz lica se promenio u sekundi. Kao da je neko ugasio svetlo u njegovim očima. Ustao je, bacio jastuk sa sofe i rekao: “Znači opet jedna od onih koje glume nevinu. Šta si onda došla ovde? Da se praviš važna?”
Stajala sam u čudu. Nisam znala da li da se rasplačem ili da pobegnem. Uzela sam torbu i izašla. Nije pokušao da me zaustavi. Samo je rekao: “I sledeći put razmisli pre nego što zavlačiš ljude.” Tih reči se sećam svaki dan. Prošlo je skoro godinu dana, ali svaka poruka, svaki njegov kompliment, sve to sada ima gorak ukus.
Ne pišem ovo da bih upozorila druge žene da ne veruju u ljubav na internetu. Ljubav se može desiti bilo gde. Ali poverenje treba graditi pažljivo, polako, ne slepo. Nije svako ko vam kaže da vas poštuje – neko ko zaista ume da vas čuje kad kažete “NE”.
About The Author
