Zovem se Goran, imam 42 godine, živim u unutrašnjosti Srbije i ne bih želeo da navodim tačno mesto, jer mi je i sada, nakon svega, teško da pričam o tome. Bio sam u braku 11 godina sa ženom koju sam iskreno voleo. Nije mi bio prvi brak, ali sam u tom odnosu verovao da sam konačno pronašao mir, sigurnost i vernost. Ispostavilo se da sam samo zavaravao sebe.
Moja žena, Marijana, bila je 9 godina mlađa od mene. Bila je lepa, negovana, visoka crnka sa zelenim očima, uvek doterana, uvek nasmejana pred svetom. Upoznali smo se na jednoj svadbi, zaljubili se brzo, i već nakon par meseci počeli da živimo zajedno. Ona je radila u opštini, ja sam vodio svoju malu firmu. Nismo bili bogati, ali nismo ni oskudevali. Nikada joj ništa nisam uskratio – od garderobe, putovanja, do pažnje. Mislio sam da sam joj dovoljan.
Ali u poslednje vreme, primetio sam promene. Kasno je ležala, često se smeškala u telefon, zaključavala ekran čim bih prišao. Kad bih je pitao s kim se dopisuje, rekla bi: “Ma koleginica s posla, ženska priča.” Nisam imao dokaza da laže, ali osećaj u stomaku mi nije dao mira. Mučila me ta nevidljiva distanca koja se uvlačila između nas. Kao da je odjednom postala strankinja u sopstvenoj kući.
Jedne večeri, oko dva sata posle ponoći, probudio sam se žedan. Dok sam prolazio pored dnevne sobe, video sam njen telefon ostavljen bez šifre. I nešto u meni je puklo. Nisam ponosan na to, ali uzeo sam ga. Pomislio sam: ako grešim, makar ću sebi dokazati da sam paranoičan.
Otvorio sam galeriju. Noge su mi se odsekle. Tamo su bile slike – slike koje nikada nije slala meni. U seksi vešu, u ogledalu, bez ičega, provokativne poze, komentari ispod fotografija – od drugih muškaraca. Srce mi je tuklo kao bubanj. Otvorio sam aplikacije koje ranije nisam znao da koristi: Instagram, Viber, jedan čudan sajt za upoznavanje. Dopisivala se sa trojicom muškaraca. Dvojica su bili mlađi, jedan čak student. Treći je bio oženjen, imao decu. Pisala im je kako joj muž ne pridaje pažnju, kako se oseća nepoželjno, kako želi nekog ko će je “probuditi iz svakodnevne učmalosti”.
Uzeo sam nekoliko screenshota, stavio telefon na mesto. Nisam mogao da spavam do jutra. Samo sam sedeo u kuhinji i gledao u prazno. Ujutro, čim se probudila, seo sam preko puta nje i rekao: “Moramo da razgovaramo.” Pogledala me zbunjeno. Pitao sam je: “Ko je Filip? Ko je taj klinac sa kim si razmenjivala slike? I kakav ti je odnos sa oženjenim Slobodanom iz Novog Sada?”
U trenu je pobledela. Nije imala spreman izgovor. Samo je ponavljala: “Ti si gledao u moj telefon?” Pokušala je da prebaci krivicu na mene, da me optuži za narušavanje privatnosti. Rekao sam joj da je to poslednje što treba da kaže. Da me više boli ono što sam video, nego kako sam do toga došao.
Plakala je, vikala, branila se, govorila da joj je to bilo samo za samopouzdanje, da nikoga nije fizički prevarila. Da su to bile samo poruke. Ali kako da joj verujem? Ako si u stanju da šalješ takve slike, da pišeš da sanjaš druge ruke i poljupce – zar to nije izdaja?
Nekoliko dana nismo razgovarali. Zatvorio sam se u svoju radionicu. Na kraju, otišla je kod roditelja “da razmisli”. Poslala mi je poruku: “Ne znam šta želim.” Ja sam znao – više ne želim život u kome se svaki osmeh preispituje. U kojem ljubav zavisi od internet poruka i lajkova.
Nisam još podneo papire za razvod, ali svakim danom sam bliže tome. Kad veruješ nekome svim srcem, a on ti zabije nož u leđa – teško je da taj rez ikad zaraste.
About The Author
