“Nešto što nikada nisam očekivao od svoje strine”
Oduvek sam znao da je strina stroga žena. Uvek je pazila na red u kući, na pravila, na ponašanje. Međutim, nikada nisam mislio da će mi se obratiti na način koji me je naterao da razmislim o svemu.
Te večeri sam se vratio kući kasno, kao i mnogo puta pre toga. Iskreno, nisam očekivao da će iko primetiti. Kuća je bila tiha, svetla su bila pogašena, ali čim sam zakoračio unutra, začuo sam njen glas.
„Koliko je sati?“ pitala je mirnim, ali oštrim tonom.
Okrenuo sam se i ugledao je kako stoji u dnevnoj sobi, ruku prekrštenih na grudima.
„Nisam znao da imam policijski čas,“ pokušao sam da se našalim, ali njen ozbiljan izraz lica mi je odmah stavio do znanja da ovo nije trenutak za humor.
„Nije stvar u policijskom času. Stvar je u tome što nisi svestan koliko može biti opasno vraćati se ovako kasno,“ rekla je, gledajući me pravo u oči.
Isprva mi nije bilo jasno zašto se toliko brine. Bio sam odrastao, znao sam da se čuvam. Ali onda mi je počela pričati o stvarima koje nikada ranije nisam čuo – o nekim događajima iz prošlosti, o ljudima koji su nestajali u noći, o nevoljama u koje čovek može upasti kada najmanje očekuje.
„Ti misliš da je ovo samo običan grad, da se takve stvari dešavaju negde drugde,“ nastavila je, „ali varas se. Mračna ulica, pogrešno skretanje, jedan trenutak nepažnje – i sve se može promeniti.“
Njene reči su me pogodile jače nego što sam očekivao. Nisam znao da je imala toliko razloga za brigu, da su neki njeni bliski ljudi prošli kroz teške situacije samo zato što su u pogrešno vreme bili na pogrešnom mestu.
„Strina, preteruješ,“ pokušao sam da je umirim, ali ona je samo odmahnula glavom.
„Volela bih da preterujem,“ rekla je tiho. „Ali neću dozvoliti da se ponovi ono što se već jednom desilo u našoj porodici.“
Pogledao sam je zbunjeno. Nisam znao na šta tačno misli.
„Bio je to tvoj stric,“ dodala je nakon kratke pauze. „Pre više od dvadeset godina. Mlad, neoprezan. Vraćao se kasno kući, baš kao ti. Ali nije stigao.“
Osetio sam kako mi hladan talas prolazi kroz telo.
„Šta se desilo?“
Strina je duboko uzdahnula i sela u fotelju. Videlo se da joj nije lako da priča o tome.
„Nestao je te noći,“ rekla je. „Niko ga više nikada nije video.“
Zadrhtao sam. Stric? Nestao? Zašto nikada ranije nisam čuo za to?
„Porodica nije volela da priča o tome,“ nastavila je. „Ali ja znam istinu. I ne želim da ti ponoviš istu grešku.“
Osećao sam se čudno. Cela situacija, njen ton, priča o stricu… sve mi je delovalo nestvarno, kao nešto iz filma. Ali u njenim očima nije bilo ni trunke dramatizacije. Govorila je istinu.
„Znam da misliš da ti se ništa ne može dogoditi,“ rekla je na kraju, „ali ja sam tu da ti kažem – nikad ne znaš.“
Te noći, dok sam ležao u krevetu, razmišljao sam o svemu što mi je rekla. Možda nisam do sada shvatao ozbiljnost situacije. Možda sam mislio da sam nepobediv. Ali jedna stvar je bila sigurna – više nikada nisam gledao na kasne izlaske na isti način.
Strina mi nije samo skrenula pažnju. Otvorila mi je oči.
About The Author
