"Imam 33 godine, živim na selu i radim u bašti – kažu da sam čudna, ali ja želim muža i pravu ljubav!"

Možda se mnogi nasmeju kad pročitaju ovaj naslov. Možda odmahnu rukom, misleći da sam „još jedna usamljena žena iz provincije“. Možda će neko čak pomisliti da sam staromodna. Ali ja znam ko sam i znam šta želim. I baš zato pišem ovaj oglas.

Imam 33 godine. Živim na selu, u kući koju sam nasledila od roditelja. Moje jutro počinje mirisom sveže zemlje i cvrkutom ptica, a završava se spokojem koji samo tišina noći može da pruži. Radim u bašti. Uzgajam povrće — paradajz, papriku, krastavce, krompir… i sve ono što je deo jednog zdravog, domaćeg stola. Neki će reći da je to težak posao, i u pravu su. Ali za mene je to i terapija, i način da živim slobodno.

Ipak, iako imam mir, prirodu i slobodu, nemam ono što mi duši najviše nedostaje — partnera. Nekoga s kim ću deliti i radost i težinu života. Nekoga ko će me držati za ruku kad se umorim, i kome ću ja biti oslonac kad njemu bude teško. Nekoga ko će razumeti da nije važno gde živimo, nego s kim živimo.

Mnogi me ne shvataju. Neki mi se smeju. Kažu: „Šta će ti muž na selu? Danas svi beže u grad, ti tražiš nekog da dođe ovde.“ Kao da je život vredan samo ako si okružen asfaltom i gužvom. Kao da ljubav ne može da procveta tamo gde nema kafića na svakom ćošku. Možda sam za njih čudna, ali ja verujem da prava ljubav ne bira adresu.

Nisam žena koja traži bajku, niti savršenog muškarca sa filmskim licem. Tražim dobrog čoveka. Nekoga ko zna da ceni iskrenost, rad i poštovanje. Nekoga ko ne beži od obaveza i kome nije teško da zaprlja ruke, bilo da je reč o popravci ograde ili branju paradajza.

Zamišljam nas kako uveče sedimo na tremu, pijemo čaj ili vino i pričamo o danu. Zamišljam kako zajedno planiramo gde ćemo posaditi sledeću godinu, i kako ćemo možda jednog dana učiti našu decu da vole zemlju, rad i prirodu. Zamišljam život u kojem ima osmeha, zagrljaja i topline — i to mi je draže od bilo kog luksuza u gradu.

Možda ćeš pomisliti da je život na selu monoton. Ali veruj mi, svaki dan donosi nešto novo — od neočekivanog izlaska sunca posle kiše, do trenutka kad uberem prve plodove koje smo zajedno zasadili. I svaki od tih trenutaka postaje lepši kad se deli sa voljenom osobom.

Ne krijem svoje mane — tvrdoglava sam kad nešto zacrtam, ne volim kad ljudi ne drže reč i teško podnosim neiskrenost. Ali sve to dolazi uz osobu koja će ti pružiti odanost i ljubav bez zadrške. Kad volim, volim svim srcem. Kad se posvetim, idem do kraja.

Znam da život nije uvek lagan. Znam da će biti i loših dana, nervoze, umora. Ali isto tako znam da je lakše proći kroz sve to kad imaš nekoga ko ti je prijatelj, partner i ljubav u isto vreme.

Ako si muškarac koji zna da ljubav nije samo reč, nego i delo, možda si baš ti onaj kojeg čekam. Možda si i ti umoran od površnih odnosa, od ljudi koji obećavaju a ne ispunjavaju. Možda ti je dosta praznih izlazaka i hoćeš nešto stvarno.

Ne moraš biti savršen. Ne moraš znati sve o poljoprivredi ili selu. Dovoljno je da želiš da učiš i da ti nije problem da zavrneš rukave kad zatreba. Dovoljno je da imaš srce spremno da voli i ruke spremne da grle.

Ako ti sve ovo zvuči strano, verovatno i nisi taj koji treba da mi se javi. Ali ako ti oči zasijaju dok čitaš ove reči, možda upravo sada počinje naša priča.

Javi mi se. Možda ćeš jednog dana pričati prijateljima kako si upoznao svoju ženu preko oglasa, a oni ti neće verovati koliko je sve bilo jednostavno i prirodno.

Možda nekome zvuči čudno što žena u mojim godinama piše ovakav oglas. Možda će neki odmah pomisliti: „Sigurno je usamljena, nema društvo, zato traži nekog preko oglasa.“ Ali istina je jednostavnija — tražim ljubav. Onu pravu, duboku, mirnu, a opet uzbudljivu. I ne stidim se to reći naglas.

Živim na selu, okružena zelenilom, čistim vazduhom i zvucima prirode. Moji dani počinju ranije od većine ljudi — budim se pre izlaska sunca, dok se magla još povlači s polja. U ruci šolja vruće kafe, u nosu miris sveže pokošene trave, a u srcu tiha zahvalnost što imam mir i prostor oko sebe. Radim u bašti, uzgajam povrće, ponekad i cveće. Za mene to nije samo posao, to je način života. To je moj ponos.

Nekome će možda zvučati romantično, ali znam da to nije život za svakoga. Nema velikih tržnih centara na 10 minuta od kuće, nema kafića u kojem možeš popiti kafu kad ti se prohte, nema gradske vreve. Ali zato ima nečeg drugog — ima tišine koja ti dopušta da čuješ sopstvene misli. Ima večernjih zalazaka sunca koji izgledaju kao slika iz bajke. Ima osećaja da si deo prirode, a ne samo njen posmatrač.

Ono što mi nedostaje nije glamur, nego dodir. Nije buka, nego glas voljene osobe pored mene. Želim nekoga s kim ću podeliti doručak, ali i tišinu; smeh, ali i suze. Nekoga ko će razumeti da se ljubav ne meri novcem, nego vremenom provedenim zajedno.

Mnogi mi se smeju kada kažem da tražim muža. U današnje vreme, kažu, brak nije popularan. Ljudi beže od obaveza, od vezivanja. Ali ja verujem da brak nije okov, nego dom koji gradiš s osobom koju voliš. Dom ne od cigli i maltera, nego od poverenja, poštovanja i zajedničkih snova.

Ne interesuju me površni odnosi. Ne želim da budem samo prolazna stanica nečijeg života. Želim da budem i luka i more — sigurna i mirna, ali i mesto gde se rađaju nove avanture.

Ono što nudim nije savršenstvo, nego realnost. Ja sam žena koja će ti skuvati domaću supu kad si bolestan, koja će ti oprati blatnjave čizme kad se vratiš iz njive, ali i ona koja će te iznenaditi poljupcem dok zajedno peremo suđe. Nisam neko ko glumi, niti neko ko igra igre.

Volela bih da pronađem muškarca koji zna šta znači raditi, ali i šta znači odmarati. Nekoga ko će ceniti ono što imamo, umesto da stalno juri za onim što nemamo. Nekoga ko zna da ponekad „sreća“ nije nova kola ili veliki stan, nego večera na verandi dok vetar nosi miris cveća.

Mogu da prihvatim ako nikad nisi živeo na selu. Naučiću te kako se sadi paradajz, kako se bere kukuruz, kako se od ničega napravi ručak. A ti mene nauči ono što ti najbolje znaš — bilo da je to neka veština, hobi ili jednostavno drugačiji pogled na svet.

Volim da pričam, ali i da slušam. Volim smeh, ali ne bežim ni od ozbiljnih razgovora. Volim kada muškarac ima stav, ali i kada zna da popusti kad vidi da je druga strana u pravu.

Ako si neko ko misli da je život samo u gradu — možda nismo jedno za drugo. Ali ako veruješ da ljubav može procvetati i tamo gde je zemlja pod noktima i sunce na licu, možda baš ti treba da mi se javiš.

Zamisli nas jednog dana — ti i ja, zajedno u dvorištu. Ja sadim cveće, ti popravljaš kapiju. Kasnije zajedno večeramo, a onda sedimo ispred kuće, gledamo zvezde i pričamo o svemu i ničemu. To je moja ideja sreće.

Znam da negde postoji muškarac koji ovo razume. Možda si to ti. Možda ćeš, kad pročitaš ove reči, osetiti onaj mali trzaj u grudima koji ti kaže da vredi probati. I možda ćeš baš ti biti onaj s kojim ću graditi život koji sanjam.

Ako ti srce kaže „da“, nemoj da čekaš. Javi mi se. Možda se iz ovog oglasa rodi priča koju ćemo jednog dana pričati našoj deci.

UKOLIKO ZELITE DODAJTE ME NA PROFIL ISPOD