Nikada nisam mislila da ću ovako nešto napisati, a još manje da ću to ikada učiniti. Bila sam uverena da sam jedna od onih žena koje su verne, posvećene, koje poštuju ono „u dobru i u zlu“. I zaista, bila sam. Sve dok nisam napravila grešku koju sada nosim kao težak kamen na srcu.
Zovem se Ana, imam 32 godine, u braku sam skoro osam godina. Moj muž je dobar čovek, vredan, odan, neko kome bi svaka žena mogla da veruje. Ali ono što je u početku bio vatromet emocija, s godinama je postalo rutina. Ne zameram mu ništa – jednostavno, život nas je poneo, obaveze su nas pregazile, i sve češće smo ćutali umesto da razgovaramo, prolazili jedno pored drugog bez pogleda, bez dodira.
A onda se pojavio kum.
Kum je bio prisutan u našem životu od početka, muževljev stari prijatelj, uvek drag, nasmejan, pažljiv. Bio je često uz nas, pomagao kad god treba, čak je bio rame za plakanje kad bi me svakodnevica slomila. I upravo tu – u tim tišinama, u njegovim toplim rečima i pogledu koji me podsećao da sam još uvek žena, počela sam da se osećam viđena. Počela sam da se preispitujem – da li sam zaista srećna? Da li još imam pravo na strast, na uzbuđenje, na onaj osećaj da me neko želi?
Jedne večeri, ostali smo sami. Ništa nije bilo planirano, ali u jednom trenutku, dok smo pričali i smejali se, pogledali smo se – i jednostavno se desilo. Nije bilo nežno, nije bilo bajkovito – bilo je snažno, pomalo haotično, ali i potpuno stvarno. U tom trenutku sam se osećala živa.
Nakon toga, povukla sam se. Kum je pokušao da razgovaramo, da definišemo šta se desilo, ali ja nisam mogla. Savest me je jela. Pogledala sam muža sledećeg jutra dok je pio kafu i shvatila koliko bih ga povredila kad bi znao. Od tada živim u stalnom strahu. Svaki put kada mu zazvoni telefon, pomislim da je kum. Svaki njegov pogled više ne mogu da doživim nevino, jer u meni se sve promenilo.
Ne tražim opravdanje. Znam da sam pogrešila. Znam da sam izdala čoveka koji to nije zaslužio. I ne znam da li ću ikada imati hrabrosti da mu priznam, jer ne želim da ga izgubim. Ne zbog komfora, ne zbog navike – već zato što sam u toj grešci shvatila koliko mi je stalo do njega.
Znam da mnogi neće razumeti. Neki će me osuditi, neki možda i neće. Ali ja nosim ovu težinu svakog dana. Skrivam je iza osmeha, iza ručka koji kuvam s ljubavlju, iza poljubaca za laku noć. I u svakom tom gestu pokušavam da mu se iskupim, bar malo, koliko mogu.
Ne znam šta donosi sutra. Ne znam hoće li istina nekad izaći na videlo. Ali jedno znam – život nas ponekad gurne u greške da bismo naučili koliko su neke stvari dragocene. I nadam se da mi život više neće dati priliku da takvu grešku ponovim.
About The Author
