Zovem se Jelena i imam 41 godinu. Kad sam se udala, verovala sam da je ljubav dovoljna. Da su poštovanje, prijateljstvo i poverenje stubovi koji drže brak čvrstim. I jesu, ali sam kasno shvatila da postoji još jedan stub koji, kada se zanemari, polako, nečujno ruši sve ostalo.
Moj muž i ja smo ušli u brak s puno emocija. Bili smo tim, saputnici, prijatelji, rame jedno drugom. Ali život nas je brzo uvukao u svoje brze tokove – posao, obaveze, stres, umor, razne obaveze koje su stavljale emocije na čekanje. A onda, negde usput, nestali su intimni odnosi.
Na početku smo pričali o tome. Bilo je opravdanja – umor, glavobolja, stres, raspoloženje. Niko nije želeo da pritiska drugog. I tako su prošli meseci, pa godine. Intimni odnosi su nestali. U početku smo verovali da je to samo faza, da će proći. I čekali smo. Umesto da razgovaramo iskreno, mi smo učili da živimo bez toga. Kao da je to normalno. Kao da možemo da budemo “samo” cimeri, saputnici, roditelji. Ali ne više ljubavnici.
Godine su prolazile. Intimni odnosi su postali tabu. U našoj kući nije bilo više dodira, pogleda, osmeha onih zaljubljenih koji se razumeju bez reči. Ispod površine, u meni se taložila tuga, nesigurnost, osećaj da nisam više žena već samo navika, deo nameštaja.
Pokušavala sam da pokrenem razgovor, ali bih nailazila na zidove. On je zatvarao sve teme, govoreći da mu je “tako okej”, da “nije sve u intimnim odnosima”, da “postoje važnije stvari”. I ja sam pristajala. Zarad mira, zarad porodice, zarad iluzije da smo još uvek “mi”.
Ali srce ne ume da se laže dugo. Počela sam da se gasim iznutra. Gubila sam samopouzdanje, žensku energiju, onaj osećaj da vredim, da sam poželjna, voljena. Počela sam da se plašim tišine u našoj kući, da bežim na posao, kod prijatelja, samo da ne ostajem predugo sama s tim osećajem praznine.
Jednog dana, sedeli smo za stolom, ćutali i jeli. Pogledala sam ga i shvatila – mi više nismo par. Nismo ni prijatelji. Bili smo dva stranca koja dele životni prostor. U tom trenutku nisam osetila bes, već tugu. Duboku, bolnu tugu jer smo dozvolili da ljubav umre.
Razveli smo se mirno, bez vike, bez drame. Samo uz tiho priznanje da smo izgubili ono što nas je nekada povezivalo. Da smo zanemarili najintimniji deo nas dvoje – ono što je činilo da budemo jedno. Intimni odnosi nisu samo fizička potreba, već način da se dvoje ljudi osećaju bliski, da potvrde ljubav, požudu, pripadnost.
Danas, godinu dana nakon razvoda, još uvek učim da volim sebe. Da ponovo budem žena koja zaslužuje zagrljaj, dodir, pogled. Ne osuđujem sebe niti njega – samo žalim što nismo imali snage da prepoznamo koliko je važno da se ne prestane želeti onog koga voliš.
Možda će ova priča pomoći nekom drugom paru da se ne izgubi. Da ne zaboravi da ljubav treba da se neguje – i telom, i dušom.
About The Author
