“Jedne noći vratio sam se ranije s posla i uhvatio svoju suprugu u krevetu s dvojicom. Gmizali su po njoj kao da sam im nevidljiv.”
Bio je to običan dan. Radio sam drugu smenu u fabrici, kao i uvek. Po rasporedu, trebalo je da budem tamo do ponoći, ali mašina se pokvarila i šef nas je poslao kući ranije. Niko nije znao da dolazim. Ni ona. Moja supruga. Žena s kojom sam gradio sve, rame uz rame.
Ušao sam tiho. Nisam hteo da je probudim. Nosio sam kesu s pecivima koje voli, misleći kako će joj biti drago kad vidi da sam mislio na nju. Idući hodnikom, čuo sam zvuke. Isprva sam mislio da je upaljen TV. Ali onda sam stao. I srce mi je počelo da lupa kao nikad pre.
Vrata spavaće sobe su bila odškrinuta. Nisam morao ni da uđem. Samo sam stajao. I gledao. Ona… moja žena… bila je između dvojice muškaraca. Nepoznata lica. Polugoli. Znojavi. Gmizali su po njoj kao zmije, bez trunke poštovanja, bez osećaja da to nije njihovo mesto.
I ona… nije se opirala. Nije bila pijana. Nije bila primorana. Uživala je. Smejala se. Tiho, razuzdano, onako kako je meni zaboravila da se nasmeje godinama. Kao da sam ja bio stranac. Kao da nas deset godina braka nije postojalo.
U tom trenutku, vreme je stalo. Nisam uleteo. Nisam vikao. Samo sam stajao i gledao, kao ukopan. Srce mi se cepalo, ali telo nije moglo da se pomeri. Ruke su mi drhtale. Nisam znao da li da udarim zid, ili da se srušim na pod. A oni… oni nisu ni primetili da sam tu. Tek kad sam se zakašljao, stali su. Niko nije rekao ni reč. Samo su me gledali. Ona je prekrila lice rukama i počela da plače. Ali za mene, bilo je kasno.
Okrenuo sam se i otišao. Noge su me nosile kao da više nisu moje. Izašao sam napolje, seo u auto i vozio satima. Bez cilja. Bez reči. Bez suza. Samo praznina. I jedna rečenica u glavi: “Zašto?”
Sledećih dana nismo pričali. Nije imala opravdanje. Nije pokušala da slaže. Samo je rekla: „Usamljena sam. Htela sam da osetim da sam još živa.“ A ja? Ja sam bio uveren da sve radim za nas. Da svojim radom, svojim ćutanjem, svojom odanošću – gradim sigurnost. A ona je htela vatru. Strast. I pronašla ju je u naručju dvojice stranaca, u mom krevetu, dok sam ja zarađivao za račune i ugrejanje.
I sad – šta dalje? Mnogi bi rekli: „Ostavi je, takva ne zaslužuje ni pogled.“ Možda su u pravu. Ali nije tako jednostavno. Izdaja boli najviše kad dolazi od onih koje voliš. A ljubav ne prestaje preko noći. Ona samo – umre polako, pod težinom razočaranja.
Uselio sam se kod brata. Ne javlja mi se. Ne pokušava da me vrati. Možda zna da nema šta da kaže. Možda zna da je slomila nešto što se ne može popraviti.
A ja? Živim dalje. Dan po dan. Učim da dišem bez nje. Učim da verujem sebi. I da ne krivim sebe za njene izbore. Jer niko ne zaslužuje da bude zamena za uzbuđenje. Niko ne zaslužuje da mu se svet sruši – dok nosi kesu s pecivom za osobu koja ga je već prodala za trenutak požude.
About The Author
