“Moj šef s posla je stariji od mene 30 godina… Bili smo zajedno na poslovnom putu, a onda mi je usred noći banuo u sobu – i jednostavno sam se prepustila.”
Nikada nisam planirala da mi se tako nešto desi. Uvek sam bila profesionalna, odgovorna, distancirana. Imala sam svoje granice i čuvala ih – dok se nije pojavio on. Moj šef. Muškarac od svojih šezdeset i nešto godina, uspešan, autoritativan, harizmatičan, sa pogledom koji zna da pogodi tačno gde treba. Bio je tip koji nosi satove s težinom, govori polako i sigurno, i ima onu vrstu samopouzdanja koju godine i iskustvo nose.
Ja? Mlada, vredna, puna ambicija. Tek sam se probijala kroz karijeru, ne tražeći nikakve prečice. Ali hemija… hemija se ne planira.
Na poslovnom putu smo bili smešteni u istom hotelu. Imali smo sastanke, večere, dugačke razgovore o poslu, ali i o životu. On me gledao onim tihim pogledom – bez vulgarnosti, bez pritiska – ali s nekom dubokom znatiželjom. Bila sam svesna toga, ali sam se pravila da nisam. Jer nisam htela da otvaram vrata koja možda neću moći zatvoriti.
Te noći legla sam ranije. Bila sam umorna, ali nemirna. I onda, negde oko ponoći – tiho kucanje na vratima. Otvorila sam, srce mi je brže kucalo. Bio je tu, u jednostavnoj majici i trenerci, prvi put bez tog poslovnog štita. Izgledao je ljudski, ranjivo, i moćno u isto vreme.
„Nisam mogao da spavam… mogu li na kratko da uđem?“ pitao je.
Klimnula sam, iako sam znala da „kratko“ neće biti samo razgovor. Seli smo. Pričali. Tišina je bila gusta. I onda… nežno je dodirnuo moju ruku. Pogledali smo se. U tom pogledu je bilo sve – i pitanja, i dozvole, i odgovori. Nije bilo potrebe da se išta više kaže.
Prepustila sam se.
Ne zato što sam morala. Ne zato što sam želela da nešto dobijem. Nego zato što sam poželela njega – onako kako žena poželi muškarca, kad zna da on nosi sigurnost, iskustvo, strpljenje i snagu. Bilo je strasno, ali i nežno. Kao da smo se tražili, a nismo znali da smo jedno drugom tu – nadomak ruke.
Narednog jutra, tišina je bila drugačija. Nije bilo kajanja. Nije bilo glume. Samo razumevanje. Pogledao me je i rekao: „Znam da ovo nije pametno. Ali… nisam zažalio.“ Ni ja nisam.
Od tada smo nastavili kao da se ništa nije desilo. U kancelariji – sve isto. On svoj posao, ja svoj. Nikad više nije prešao granicu. I zato ga još više poštujem.
Ali znam da je te noći, makar na kratko, neko otvorio moje srce na način koji nijedan mlađi muškarac nije uspeo. Neko kome nije trebalo mnogo reči da zna gde da me dodirne – spolja i iznutra.
Nekad se pitam šta bi bilo da smo bili slobodni. Da smo mogli da pustimo ono između nas da raste. Ali možda je upravo to što je bilo samo jedno veče – učinilo da zauvek ostane nezaboravno.
About The Author
