“Te noći u kući moje ujne, desilo se nešto što nikada neću zaboraviti…”
Moja ujna je rano ostala udovica. Godinama živi sama, u tišini, u onoj staroj kući na kraju sela. Često je obilazim, ali ove jeseni sam odlučio da ostanem duže – da joj pomognem oko drva, oko svega što ne stiže sama. Uvek me dočeka s osmehom, večerom i toplom rečju. Osećam se kao kod kuće, kao da sam joj sin kojeg nikad nije imala.
Jedne večeri, kad smo završili s poslom i večerali, otišao sam ranije na spavanje – bio sam iscrpljen. Legao sam u staru sobu u kojoj sam spavao još kao dete. Oko ponoći, probudilo me tiho škripanje vrata. Pomislio sam da sam nešto umislio, ali onda sam video nju… stajala je na pragu sobe. U spavaćici, tiha, ali nekako drugačija nego ranije. Nije rekla ništa. Samo je prišla.
U tom trenutku, nisam znao šta da mislim. Srce mi je lupalo, osećanja su mi bila pomešana – šok, zbunjenost, ali i nešto drugo što nisam mogao da objasnim. Nije izgledala kao ujna koju sam poznavao ceo život. U njenom pogledu bilo je nešto… nežno, ranjivo, ali i odlučno.
Neću ulaziti u detalje. Samo ću reći da se te noći nešto desilo. Nešto što nikada nisam mogao ni da zamislim, a još manje da planiram. Kad se jutro pojavilo, ona je ćutala, kao i ja. Nastavili smo dan kao da se ništa nije dogodilo, ali ništa više nije bilo isto.
Od tada je prošlo nekoliko meseci. Nikome nisam rekao. Ponekad mi se javi porukom – običnom, kratkom, ali znam šta stoji iza reči. Osećam grižu savesti, iako ništa nije bilo prisilno. Bila je to tišina dvoje usamljenih ljudi koji su, na trenutak, našli utehu jedno u drugom.
Ne znam kako da živim s tim, niti šta oseća ona. Samo znam da više nikada neću biti isti.
About The Author
