“Volim svog muža, ali viđam se sa starijim kolegom – i ne znam kako da zaustavim ono što osećam”
Nikada nisam zamišljala da ću doći u ovakvu situaciju. Da ću biti ta žena koja krije poruke, koja se osvrće preko ramena kada zvoni telefon, koja traži izgovore da ostane duže na poslu. Uvek sam verovala u ljubav, vernost i poštovanje. I još uvek volim svog muža. Volim način na koji me gleda kad misli da ne primećujem, kako brine o meni, kako zna tačno kakvu kafu volim ujutru. On je dobar čovek, moj oslonac, moj prijatelj.
Ali onda se pojavio on – moj kolega. Stariji, ozbiljniji, prošao mnogo toga. Na prvi pogled, delovao je strogo, distancirano. Ali kako su dani prolazili, počela sam da ga upoznajem. Njegove tišine govore više nego reči. Njegov pogled ima dubinu koja me zbunjuje. Njegove rečenice, uvek promišljene i smirene, doticale su me više nego što sam želela da priznam.
Sve je počelo bezazleno. Razgovori uz kafu, pomoć oko nekih zadataka, povremeni smeh koji bismo podelili dok su drugi kolege jurili kroz dan. Nije bilo flertovanja, ništa očigledno. Samo osećaj da me neko vidi – onako stvarno vidi. I da ja njega razumem, iako ni sama ne znam kako.
Prvi put me pozvao da zajedno ručamo van kancelarije. Rekao je da mu prija moje društvo. Pristala sam, iako sam osećala knedlu u grlu. Znala sam da se igram vatrom. Ali nisam mogla da se nateram da kažem “ne”.
Od tog dana, stvari su se počele menjati. Viđali smo se češće. Ne u tajnosti odmah – bar ne na početku. Ali sam sve više čekala te trenutke s njim. Sve više razmišljala o njemu kad sam s mužem. Počela sam da se šminkam drugačije za posao. Ulepšavala se, ali ne za sebe – nego za njega.
Jedne večeri ostali smo sami u firmi, radili smo na nekom projektu. Bilo je kasno, svetla su bila prigušena. On je sedeo preko puta mene, a onda je jednostavno rekao: „Znam da ovo nije samo posao. Znam da i ti osećaš.“ Nisam znala šta da odgovorim. Srce mi je lupalo kao ludo. Samo sam klimnula glavom, i u sledećem trenutku, poljubio me.
Taj poljubac je promenio sve.
Od tada se viđamo povremeno. Nema velikih reči, nema planova za budućnost. Znamo da je pogrešno, znamo da nema opravdanja. On zna da sam udata. Nikada ne pritiska, nikada ne traži više nego što mogu da dam. I možda me baš zato još više privlači.
A kod kuće… moj muž ništa ne sumnja. I to me ubija. Jer gledam čoveka koji mi veruje, koji me voli, koji bi za mene učinio sve. A ja mu se smeškam, kuvam mu večeru, grlim ga – a deo mene je negde drugde.
Nekad se pitam da li je to što osećam prema kolegi samo prolazna strast. Da li je to reakcija na rutinu, na svakodnevicu, na to što brak posle nekoliko godina izgubi onu vatru koju je nekad imao. Možda samo tražim potvrdu da sam još uvek poželjna, interesantna, živa. A možda je nešto dublje. Ne znam.
Znam samo da sam zarobljena između dva sveta. U jednom imam sigurnost, ljubav, dom. U drugom – uzbuđenje, želju, osećaj da sam nečija fantazija. I ne znam kako da se izvučem bez da nekome slomim srce. Ili da potpuno izgubim sebe.
Zato ovo i pišem. Ne da tražim opravdanje. Ne da tražim savete. Nego da priznam sebi ono što sam dugo pokušavala da ignorišem. Da sam pogrešila. Da sam slaba. Da ne znam kako da prestanem – jer deo mene ne želi da prestane.
I zato svakog dana glumim normalan život. A iznutra – gorela bih da me neko pita kako stvarno jesam.
About The Author
