Elena je činila sve da sačuva brak, tražila je rešenja, dok je nju muž varao na sve strane i tražio ženu koja će mu roditi dete.
Ruskinja Elelna podelila je za tamošnje medije svoju ljubavnu priču u želji da otvori oči svim ženama koje se bore za potomstvo – jer nije uvek problem u njima, iako to muškarci teško priznaju.
Prenosimo vam njenu ispovest u celosti:
“Pre deset godina, ja, mlada i puna nade, udala sam se za Ivana. Sa samo 20 godina, moja naivnost je bila neverovatna. Ivan je bio 3 godine stariji, ali me je bukvalno nosio u naručju, obećavao mi zvezde sa neba. Videla sam ga kao ideal i ceo svet.
– Snovi se ostvaruju! – pomislila sam, sanjajući o porodičnoj sreći, deci i udobnosti.
Sećam se venčanja do najsitnijih detalja. Sećam se svoje haljine. Bila je čipkasta, snežnobela, sa dugim šlepom koji jednostavno nije hteo da pada kako treba. A Ivan je stajao pred oltarom u novom odelu, toliko zabrinut da je malo falilo da ispusti venčani prsten.
Prvih nekoliko godina je bilo sjajno. Pravili smo planove, putovali, kupovali slatke stvari za stan.
Imali smo sreće sa stanom. Moji roditelji su prodali deo svog nasledstva i kupili nam dan. Majka je napravila ugovor o poklonu na moje ime. Ali i Ivan i ja smo smatrali ovaj stan „našim“.
Sećam se kako smo zajedno birali tapete za spavaću sobu – svađali se, smejali se, između nežno zelene i sunčano žute. Imali smo novac. Ivan je dobro zarađivao, ja sam završila studije i radila u industriji lepote.
Prva trudnoća se završila neposredno pre nego što je i počela. Zatim i druga. Onda je počelo: lekari, testovi, saveti poput „probajte da pijete čaj sa korenom sladića“. U frižideru su uvek bile čudne tinkture koje su bake-komšinice preporučivale.
Iz nekog razloga, bila sam u centru pažnje. Ivan nije imao nikakve veze sa tim. Uradio je jedan test, najjednostavniji, i to je to.
Posle osam godina braka, shvatili smo da nemamo dece i da ih najverovatnije nećemo ni imati. Plakala sam noću u spavaćoj sobi, gde su mi tapete, koje su bile prelepljene po treći put, delovale prazne i hladne. Ivan je tugu lečio u alkoholu.
Drugi lekar je počeo da insistira na sveobuhvatnom pregledu u prestoničkom institutu. Imao je sumnje u vezi sa kompatibilnošću.
Ali Ivan je odjednom zauzeo pozu – nije njegova krivica.
Pokušala sam da ga nežno ubedim. Nema razloga za brigu. Testovi. Razgovori. Da li želi dete ili ne!
A onda jednog dana u kuhinji, usred mirisa prepečenih šnicli i zveckanja prljavog posuđa u sudoperi, izneo je osnovu svojih misli:
– Lena, tvoja je krivica. Tvoja fiziologija! Ne krivi mene! Već se držim iz sve snage, ne vidim svrhu zajedničkog života – rekao mi je.
Pa, naravno, moja je krivica. Nismo oboje, nije sudbina, već ja. Kao da sam imala tajni prekidač „deca“ i isključila sam ga. Vantelesna oplodnja, usvajanje i druge opcije mu se ne sviđaju, ne vidi svrhu!
Sada sve ovo prihvatam sa sarkazmom. Znajući kako se sve završilo. Ali onda…
Od tog dana počeli su skandali. Postajao je sve mračniji, povučeniji, i jednog dana sam primetio da je Ivan odjednom počeo da provodi sumnjivo mnogo vremena „u garaži“ sa prijateljima.
Shvatila sam da je potiskivao svoje emocije. Čak sam dozvolila i varanje. Samo sam sebi postavila psihološku barijeru i to je to. Šta god da se desi.
Onda se ispostavilo da je njegova ljubavnica, takođe, Lena – plavuša sa očima poput Barbike i sposobnošću da treperi trepavicama na takav način da se muškarcima isključuje mozak.
Nekoliko meseci kasnije, muž me je zaprepastio hladno izgovorivši: „Lena je trudna. Odlazim.“
Moje emocije? Pomešane. U početku, bes.
Hteo sam da vrisnem: „Kako se usuđuješ?!“
A onda olakšanje: „Možda ću sada barem normalno živeti?“
Te noći sam ispraznila njegov ormar i spakovala mu košulje u staru kartonsku kutiju koja je već blago mirisala na buđ. Kao i naša veza.
A on je bio na sedmom nebu. Koliko se samo brinuo oko Lene! Obećao je planine zlata, novi auto i selidbu u kuću van grada.
Njegov otac je upravo umro, majka nije mogla da priušti njegovu kuću i preselila se u jednosoban stan. Ali je bilo neophodno obezbediti uslove za koje je odlučio da uzme novac od mene.
– Razumi, ona će mi dati ono što ti nisi mogla – dete, hajde da sve podelimo mirno! – izjavio je, ne zaboravljajući da iznese mnogo opreme, zajedničkih stvari i čak zgrabi moju omiljenu šolju sa natpisom „Jutro počinje ljubavlju“. Sve dok nisam promenila bravu.
– Šta ćeš da podeliš? Stan je moj. Tvoj otac ti je kupio auto. Već si izneo opremu. Šta ćeš da podeliš? – Počela sam da se smejem. Kroz suze, ali smejući se.
Ivan je odlučio da ako su moji roditelji kupili stan za 200.000 hiljada evra, a sada vredi 350.000, da tu razliku podelimo! U isto vreme, pokušao je da obije bravu i uđe u stan da uzme „svoje druge stvari“. Nedostajali su mu televizor, mikrotalasna pećnica, mašina za pranje sudova… Slučaj nije dospeo do suda, intervenisao je moj otac. Jedan razgovor sa Ivanom bio je dovoljan da stabilizuje njegovo mentalno stanje.
Ivan je trčao da ostvari svoj san o potpunoj porodici. Pa, pomislila sam, da vidimo kako će se ovaj cirkus završiti.
Priznajem, čak mi ga je bilo i žao. Posle par meseci, počela sam da patim od kompleksa krivice. Osećala sam se stidljivo. Kao da sam zaista bila kriva za nešto, lišila čoveka budućnosti.
Čak sam sebe mučila mišlju da sam mogla da poslušam savet svoje prijateljice i razmislim o „turizmu“. Otići na odmor, a onda… iznenađenje! Bila sam sigurna da ili nismo kompatibilni, ili postoji problem sa Ivanom. Ali ova pomisao mi je bila još odvratnija od Ivanovih postupaka! Ovo je izdaja!
Provela sam godinu dana smeštajući se u svoj sada potpuno renoviran stan. Provela sam godinu dana oporavljajući se od psihološke traume i učeći da živim kao slobodna žena. Još jedna godina… zaboravila sam na Ivana. Upoznala sam mladića sa kojim je bilo lako i opušteno.
Dok smo ujutru pili kafu u kuhinji sa pogledom na bučnu ulicu, u Ivanovom životu je počinjala opera „Slom sna“.
Kasnije sam rekonstruisala ovu priču, na osnovu „svedočanstva“ naših zajedničkih prijatelja.
Ubrzo nakon našeg razdvajanja, moja imenjakinja se porodila i na svet donela slatkog dečaka kog su nazvali Matvej.
Videla sam fotografije i plakala nad njima. Sećate se mog kompleksa krivice? Na tim fotografijama, Ivan je blistao, ali… posle par godina sreće, nešto je pošlo po zlu. Njihova udobna seoska kuća sa belom ogradom od letvica, u koju je uložio sav svoj novac, pa čak i prepisao ¼ udela svojoj ženi i detetu, pretvorila se u arenu za stalno vikanje i obračune.
Jednog dana sam srela zajedničku prijateljicu u prodavnici.
Nekoliko reči, pitanja o ličnom životu. Ona se misteriozno osmehnula.
– Jesi li već čula? Matvej nije Ivanov sin!
Torba mi je skoro ispala iz ruku.
– Kako? – upitah.
– Pa, Lena nekako nije mislila da je DNK analiza u ovom svetu pristupačnija od autobuske karte. Ispostavilo se da je i Lena imala još jednu avanturu, samo manje primetnu. Nevidljivo prisutnu u isto vreme kada je počela da se viđa sa Ivanom.
“Zdravo, ja sam”, jedne večeri me je Ivan pozvao.
– I? – upitah što je hladnije moguće.
– Možemo da se vidimo, pitao me je.
Htela sam da razgovaramo, nisam se iznenadila, iskreno. Upozorila sam svog budućeg muža da moram da „pustim prošlost“. On, znajući za svu našu dramu, podržao me je. Zamolio me je da pozovem ako nešto krene naopako.
Ivan i ja smo se našli u kafiću koji smo nekada voleli na početku našeg braka. Još uvek je mirisao na sveže kroasane i vanilu. Miris mi je bio neodoljiv.
Izgledao je, blago rečeno, pretučen životom. Pričao je kako se sve srušilo, kako je Lena ispala onakva kakvu nije mogao ni da je zamisli, kako je sada usamljen.
Pokajao se što je skoro sve vreme koristio metode zaštite sa njom, a onda je počeo da govori da ako mu rodi dete, ostaviće ženu i doći kod nje. Tako se sve ispostavilo.
Ne može da živi u kući sa njom, pravi otac deteta je već posećuje tamo. Ivan još uvek poseduje ½, ali nema ni snage ni živaca da tuži. Našao je nekoga ko će kupiti ovaj udeo za pola cene. Novac koji dobije možda će biti dovoljan za skroman jednosoban stan.
– Uvek si bila u pravu, – iznenada reče, gledajući u šolju. – Tako je! Izvini… Znam da si u vezi, ne bih imao ništa protiv da sve vratim nazad.
Osmehnula sam se. I to je bilo to. Dugo je pričao, rekao mi neke gluposti, trivijalne stvari. Samo sam se osmehnula. Pokušao je da se oprostimo, ali… osmehnula sam se!
Prošla su dva meseca od tog razgovora. Sada živim mirno, sa blagim osećajem osvete – na kraju krajeva, sam život je sve stavio na svoje mesto.
Uskoro venčanje sa Nikolajem, mojim budućim mužem. Zajedno smo posetili sve lekare, nema ozbiljnih problema. Biće dece, sigurna sam u to!
Ivan? Pa, sada sanja o povratku u prošlost, ponekad mi piše uveče, kada plače ispred flaše. Uvek slušam njegove tužbalice par minuta.
Ali se sećam okrenute mašine za pranje sudova iz kuhinje, polomljenih magneta koje mi je dao. Ukradene šolje…Sudbina me je spasila. A činjenica da nismo mogli imati decu bio je samo znak.
Čak bi mi bilo žao Ivana, iako je ovo, za mene, gnusna izdaja voljene osobe. Ali bez cirkusa izgleda jadno. Inače… bumerang se uvek vraća.
IZVOR:STIL.KURIR.RS
About The Author
