Nikad nisam mislio da će moj život ispasti ovako. Mislio sam da sam konačno pronašao sreću, ženu koju ću voleti, s kojom ću graditi budućnost, podizati decu i deliti sve – i dobro i zlo. Ali sudbina se poigrala sa mnom na način koji ni u najcrnjim snovima nisam mogao da zamislim.
Imam 36 godina i ceo život sam proveo na selu, na porodičnom imanju. Bavimo se stočarstvom i poljoprivredom, živimo skromno ali pošteno. Radio sam, ulagao, zidao kuću pored roditeljske, sve s nadom da će jednog dana tu biti moja porodica. Ali u našem kraju je sve manje devojaka, a one koje i ima, mahom su već otišle za boljim životom u grad. Vremenom sam shvatio da nemam mnogo izbora ako želim da se oženim.
Preko rođaka sam upoznao jednu Albanku, zvaću je Elira. Imala je 26 godina, skromna, tiha, lepo vaspitana. Nismo se znali dugo, ali delovala je ozbiljno. Njena porodica se složila sa udajom, papirologija je brzo završena i posle dva meseca upoznavanja, Elira je stigla kod mene u selo. Cela kuća je bila puna radosti, majka je spremala svečani ručak, komšije su dolazile da je upoznaju, svi su govorili da sam napravio dobar izbor.
Prvih dana bilo je sve u redu. Tiha je bila, povučena, ali trudila se – pomagala oko kuće, kuvala, čak je počela da se interesuje i za rad na njivi. Mislio sam da samo treba vremena da se privikne, da sve to za nju mora biti veliki šok – nova zemlja, novo mesto, novi ljudi i novi običaji. Trudio sam se da joj sve olakšam, da budem pažljiv. Vodio sam je u grad, kupovao šta god joj zatreba, čak sam angažovao prevodioca da joj pomaže u učenju jezika.
Ali vremenom sam primetio promene. Počela je da se povlači u sebe, sve češće je zurila u telefon, slabo je komunicirala sa mnom. Ponekad bi danima bila hladna, odgovarala jedva na pitanja. Pripisivao sam to nostalgiji, pomislio sam – nedostaje joj porodica, dom. Bio sam strpljiv. Nadao se da će s vremenom proći.
A onda, tačno mesec dana od njenog dolaska, probudio sam se i shvatio da je nema. Nestala je. Nigde je nije bilo – ni u kući, ni u štali, ni u selu. Njene stvari su nestale. Prvo sam pomislio da je možda otišla do komšinice, ali kad sam krenuo da zovem, niko ništa nije znao. Otišao sam u policiju – nestala osoba. Bio sam van sebe.
Nakon dva dana javila se istina. Elira je pobegla. Ali ne sama. Pobegla je sa komšijom, čovekom od 60 godina, koji živi desetak kuća dalje. Udovac, bogat, ima dosta zemlje i novca. Bio je tih, povučen, nikad ne bih posumnjao u njega. Niko nije znao da su se viđali, da su se dopisivali. Kasnije sam saznao – dok sam radio, on joj je slao poruke, kupovao sitnice, obećavao joj bolji život. Čak je nudio da joj dovede porodicu iz Albanije.
Bio sam slomljen. Ne zbog nje, jer očigledno nije imala iskrene namere, već zbog toga što sam se osećao kao budala. Ceo život sam radio da stvorim nešto za svoju porodicu, a za uzvrat sam dobio izdaju. Svi u selu su pričali – jedni su me sažaljevali, drugi osuđivali. Bilo je i onih koji su govorili “sam je kriv, što je ženu iz inostranstva doveo”, kao da je to bila neka strašna greška. A ja sam samo želeo ljubav.
Najteže mi je bilo pred roditeljima. Otac je ćutao, ali video sam mu u očima razočaranje. Majka je pokušavala da me uteši, govorila da ću naći bolju, svoju, domaću. Ali ko zna? Posle svega, više ne verujem tako lako. Postao sam oprezniji, zatvoreniji. Ne znam da li ću ikad ponovo poželeti da pokušam.
Ova priča nije samo moja. Znam još nekoliko muškaraca koji su prošli slično – neki su uspeli, neki prošli još gore. Nije stvar u tome odakle je žena, nego u tome da li je iskrena. A iskrenost, nažalost, ne možeš uvek da prepoznaš na vreme.
Danas radim kao i pre. Vratio sam se svakodnevnim obavezama, čuvam stoku, obrađujem zemlju. Život ide dalje, nema stajanja. Možda nekad naiđe neko ko neće tražiti bolji život u novcu, već u zajedništvu. A do tada – učim da budem srećan sam sa sobom.
About The Author
