Udala sam se za muškarca starijeg 30 godina – svi mi se smeju, ali kad krene krevet da se trese…
Kad sam rekla roditeljima da sam se zaljubila, prvo su se obradovali. Kad sam rekla da je on stariji, nisu se previše uznemirili – mislili su da je to pet, možda deset godina razlike. Ali kad sam izgovorila da ima šezdeset, a ja tek napunila trideset, nastao je muk. Majka me pogledala kao da sam upravo objavila da se selim na Mesec, a otac je samo odmahnuo rukom i izašao iz kuće.
A tek kad su čuli komšije, prijatelji, pa svi po selu i okolini… Odjednom su svi imali mišljenje. Neki su se smeškali, neki šaputali iza leđa, a neki su direktno pitali: „Šta će ti deda? Jel ti treba deda ili muž?“ I smeh, naravno. O, kako su se smejali.
Ali niko ne zna kako je zapravo počelo.
Bila sam u fazi kad sam gubila veru u mušku zrelost. Izlazila sam s nekoliko vršnjaka – svi su se ponašali kao da su i dalje u srednjoj školi. Puni sebe, telefoni u rukama, emocije na nuli, a odgovornost još ni na vidiku. I onda se pojavio on.
Zvaću ga Marko. Imao je 60 godina, sede u kosi, mir u glasu, i pogled koji ne luta svuda okolo. Prvi put kad smo seli da popijemo kafu, slušao me je. Ozbiljno, s pažnjom, a ne samo čekajući red da se ubaci sa nekom glupom forom. I smejao se mojim šalama! Znao je da mi kaže „ti si kao sunce posle kiše“, umesto „koji si ti horoskopski znak?“.
Počeli smo da se viđamo. Na početku u tajnosti, jer sam znala šta sledi kad istina izađe. Ali meni je prijalo. On je znao da kuva, znao je da me pita kako sam i da to stvarno misli. Znao je da me gleda kao ženu, a ne kao trofej. I što je najvažnije – znao je da voli.
Kad smo se venčali, krenula je lavina komentara. Naravno da su pričali da sam to uradila „zbog para“, iako čovek živi skromno. Drugi su tvrdili da sam „sigurno ranjena“, da „tražim očinsku figuru“ i sve te gluposti iz jeftinih psiholoških emisija. I da, najčešće pitanje je bilo: „A jel može on… ono?“ I to uz smeh, namigivanje, podbadanja.
E pa dragi moji – može. I te kako. I bolje od mnogih vaših mladih „napucanih“ sinova s Instagram profilima. Ne znam da li je do iskustva, ili do toga što se trudi, ali kad on mene pogleda, kad me dodirne, kad krevet krene da se trese – svi ti komentari padaju u vodu. I da, smejemo se i mi. Samo u spavaćoj sobi.
Nije sve u godinama. Ljubav nije broj. Ljubav je pažnja, dodir, reč u pravo vreme. Nije sve u energiji mladosti, nekad je više u sigurnosti zagrljaja. Kad se razbolim, on zna da mi skuva čaj, a ne da pobegne jer mu je „neprijatno“. Kad sam umorna, on ne kuka što nisam našminkana, već me zagrli i kaže da sam mu najlepša baš takva.
Jesmo različiti. On voli klasiku, ja volim rokenrol. On ustaje u šest, ja bih spavala do deset. On je već prošao mnogo toga, ja tek idem. Ali kad sednemo zajedno, kad se pogledamo, tu nema razlike. Tu ima razumevanja. I ljubavi. Prave, tihe, ne one što vrišti po mrežama, nego one što se oseća i kad ćutimo.
Znam da će neko reći da sam luda, da će on uskoro ostariti, da ću ostati sama. Pa i vi koji ste se udali za vršnjake, znate li šta vas čeka? Ljubav nikome ne daje garanciju. Niko ne zna koliko dana ima ispred sebe. Važno je da voliš danas, da ceniš ono što imaš sada.
I da, možda nemamo iste godine, ali imamo iste snove. Da negde pored reke kupimo malu vikendicu, da pijemo kafu na tremu dok sunce izlazi, da uveče zajedno gledamo film pod ćebetom. A kad noć padne, da se krevet zatrese – od strasti, ljubavi i poverenja.
Zato neka se smeju. Nek pričaju. Dokle god sam ja nasmejana pored svog Marka, neka selo priča šta hoće. Jer znate kako kažu – psi laju, a ljubav… ljubi.
About The Author
