Naša priča nije svakidašnja, i često kada je ispričam, ljudi se iznenade. Neki odmahnu rukom, neki se nasmeju, a neki me gledaju s nevericom. Ali ono što smo moj muž i ja zajedno prošli naučilo me je jednoj važnoj stvari – bliskost ne mora da izgleda onako kako je većina zamišlja. I da ono što svi uzimaju kao merilo sreće u vezi – možda i nije presudno.
Moj muž i ja smo zajedno više od 25 godina. Imamo dvoje odrasle dece, izgradili smo dom, preživeli teške i lepe trenutke, padove i uspehe. Na početku, kao i većina parova, bili smo vrlo povezani na svim nivoima. Delili smo svakodnevicu, snove, ali i fizičku bliskost. To je bio prirodan deo našeg odnosa, deo kojim smo se zbližavali, opuštali, izražavali ljubav.
Ali onda su godine počele da nose svoje. Deca su stasavala, obaveza je bilo sve više, zdravlje se menjalo, umor se taložio. Nije bilo jedne velike prekretnice, nijednog konkretnog razloga – prosto, prestali smo da tražimo takve trenutke jedno s drugim. I to se nije desilo iz ljutnje, niti iz odsustva ljubavi. Jednostavno, potreba za fizičkom povezanošću je utihnula. Prvo nekoliko meseci, pa godinu, pa dve… Danas je prošlo devet godina.
Na početku mi nije bilo svejedno. Pitala sam se – da li smo mi još par? Da li se volimo? Da li smo jedno drugom i dalje važni? Ali što sam dublje razmišljala, sve više sam shvatala da nas to nije udaljilo. Naprotiv – počeli smo da se povezujemo na drugačiji način.
Počeli smo više da pričamo. Ne o stvarima koje moraju da se reše – računima, deci, poslu – već o osećanjima, snovima, prošlosti. Počeli smo da šetamo uveče, da zajedno spremamo večeru, da slušamo muziku iz mladosti. Smeh je postao svakodnevnica. Svađe gotovo da su nestale. Tišina između nas nije bila prazna, već umirujuća.
Bez pritiska fizičkih očekivanja, skinuli smo teret. Nije bilo pokušaja da se nešto “odradi”, da se nešto dokazuje ili odražava. Bili smo slobodni da budemo ono što jesmo. Prijatelji. Partneri. Osobe koje su se odabrale davno, i koje se i dalje svakog dana – biraju iznova.
Naravno, bilo je komentara sa strane. „Pa vi ste kao brat i sestra!“ „Zar ti ne fali nešto?“ „Zar on ne traži to negde drugo?“ Ljudi vole da misle da brak bez fizičke povezanosti znači kraj. Ali mi smo dokaz da to nije tako. Mi nismo hladni, nismo udaljeni, nismo ravnodušni. Mi smo prisutni. Tu smo jedno za drugo – u bolesti i zdravlju, u ćutanju i smehu, u običnim danima.
Zanimljivo je da je baš u ovih poslednjih devet godina naš odnos postao najmirniji, najdublji i najčistiji. Počela sam da uviđam koliko male stvari znače – kada mi opere voće i ostavi na stolu, kada mi kaže da sam lepa bez šminke, kada mi popravi česmu bez da ga molim deset puta. Nema velikih gestova, ali ima pažnje. Svakog dana.
Ljudi često misle da je fizička bliskost garant povezanosti. A ja mislim da je pravi znak ljubavi kada i bez nje, dvoje ljudi ostanu bliski – dušom, umom, svakim pogledom i svakim ćutanjem koje ne boli, već leči.
Ne kažem da to mora da bude recept za svakoga. Znam da ima parova kojima je fizička strana važan deo odnosa, i to je potpuno u redu. Ali ono što želim da kažem jeste da brak može da opstane i da procveta i kad tog dela više nema. Da ljubav ne prestaje kada se ugase svetla. Da prisutnost ne zavisi od dodira, već od osećaja – da nisi sam, da si prihvaćen i voljen baš takav kakav jesi.
Možda jednog dana opet dođe želja, možda i ne. Možda se stvari promene. Ali za sada, mi živimo svoj ritam. I dobro nam je. Pošteno, mirno i s ljubavlju. Bez pritiska, bez maski, bez potrebe da se nešto dokazuje.
Jer na kraju dana, kada zaspe pored mene, dok mu čujem disanje i osetim toplinu njegove ruke na svom dlanu, znam da mi ništa ne fali. Ništa, jer imam sve.
About The Author
