Udata sam, ali volim da se viđam sa zauzetim muškarcima – kada je muž to saznao, nastao je haos
Ne tražim opravdanje, niti očekujem da me neko razume. Znam kako zvuči – hladno, sebično, možda čak i pokvareno. Ali ovo je moja priča. Iskrena, bez ulepšavanja.
Udala sam se mlada. On je bio moj prvi i jedini. Čovek dobar, vredan, stabilan. Sve po pravilima. Imali smo lep brak – bar na papiru. Dvoje dece, kuća, letovanja, praznici s porodicom, zajedničke slike na mrežama. Sve je izgledalo savršeno. Ali ono što se ne vidi spolja, to polako izjeda iznutra.
Nisam bila srećna. Ne u potpunosti. Nije bilo zla ni nasilja ni svađa – ali nije bilo ni uzbuđenja, dodira, pogleda koji gori, osećaja da nekome stvarno nedostajem. Počela sam da se gasim, malo po malo. I da se pitam: „Je l’ to to? Je l’ ceo život sad ide ovako?“
A onda sam slučajno ušla u nešto što ni sama nisam planirala. Prvi put je bio splet okolnosti – stari poznanik, piće koje se odužilo, razgovor koji je oživio nešto u meni. Bio je oženjen. I ja sam znala to. I on je znao za mene. I baš u toj obostranoj zabrani – rodilo se nešto. Nešto što me prodrmalo iznutra. Što me nateralo da se ponovo pogledam u ogledalu kao žena, a ne samo majka, kuvarica, domaćica, savetnica.
Nije to bila ljubav. Bilo je nešto drugo. Potreba da me neko vidi. Da me poželi. Da me čeka. Da mi piše poruke koje mi probude srce i telo. I tako je počelo. A onda se ponovilo. Drugi, treći… Nisam brojala. Nisam tražila ljubav – tražila sam osećaj da živim.
Neki će reći da sam zavisna od pažnje. Možda. Možda sam samo tražila ono što kod kuće više nisam imala. Moj muž je postao čovek koji zna gde stoje čarape, ali više ne zna kako da me pogleda. I dok sam ja krila poruke i izlazila pod izgovorom „idem s prijateljicama“, deo mene je znao da to ne može zauvek.
I bilo je pitanje vremena kad će istina isplivati.
Jednog dana, zaboravila sam telefon na kuhinjskom stolu. Otišla sam da skuvam kafu. Vratila sam se i videla njegovo lice – bledo, zatečeno, pogled zakovan za ekran. Nije rekao ništa. Samo je ustao, izašao iz kuće i nije se vratio do kasno uveče.
Kad je ušao, bio je haos. Ne vika, ne lomljenje stvari – već tišina puna besa, razočaranja, bola. Pogled koji boli više od svih reči. Osećala sam se ogoljeno. Uhvaćeno. Ranjivo. I prvi put sam se pitala – šta sam uradila?
Sledila su pitanja. Zašto? Od kada? Da li si ga volela? Jesam li ja toliko loš? I ja nisam imala pravi odgovor. Jer nije bilo o njemu – bilo je o meni. O mom gubitku sebe u svakodnevici. O mom očaju da se ponovo osetim živom. O mojoj tihoj praznini koju sam pokušala da popunim pogrešnim načinom.
Dugo nismo razgovarali. Živeli smo pod istim krovom, ali kao stranci. On je bio slomljen. Ja sam bila izgubljena. Onda je jednog dana rekao: „Ne mogu da te gledam, a da ne osećam gorčinu.“ I ja sam samo klimnula glavom. Jer istina boli – ali je oslobađajuća.
Danas – još smo zajedno. Ali ništa nije isto.
Neću da lažem – ne verujem da mi je oprostio. A ni ja sebi. Ne zato što sam volela druge, već zato što sam izgubila sebe u tom haotičnom traženju nečeg što je možda moglo da se pronađe i u nama, da sam samo pokušala. Da sam rekla nedostaješ mi. Da sam prećutala poruku i umesto toga sela pored njega i rekla trebaš mi.
Možda još ima nade. Možda nema. Svakako, ne bih nikome savetovala put koji sam ja izabrala. Nosi previše posledica. Pitanje je uvek: šta stvarno tražiš – i šta ćeš izgubiti kad to pronađeš?
Jer kad nastane haos, više ne biraš – tada samo pokušavaš da spasiš ono što je ostalo.
About The Author
