Oduvek sam verovao u ljubav. Verovao sam da brak znači sve – vernost, poštovanje, izgradnja života sa osobom koju voliš. Udajom za nju, Ruskinju koju sam upoznao putem interneta, imao sam sve ono što sam želeo. Dovela je u svoje malo, mirno selo. Zamišljao sam kako ćemo zajedno živeti srećno, u mirnoj svakodnevici, u kojoj ćemo obavljati sitne poslove, smejati se i deliti životne radosti.
Počelo je kao bajka. Njena lepota, njen šarm, njena sposobnost da se brzo uklopi u moj svet, činili su da je svaki trenutak sa njom bio magičan. Ali, ubrzo sam shvatio da nešto nije u redu. Nismo imali mnogo zajedničkog, iako smo delili isto selo. Ona je, izgleda, bila neko ko je voleo da živi u mestu prepunom života, svetla, zvuka, a moj svet bio je miran, tih, često i osamljen.
Prvih mesec dana je bilo mirno. Ali onda je došlo nešto drugo – nešto što nisam mogao da prepoznam odmah. Počela je da provodi sve više vremena sama. Kasni večeri, dugo napolju, i sve je više bilo jasnih znakova da nešto nije u redu. Nisam želeo da se nosim sa tim. Verovao sam da ljubav uvek pobeđuje, da su problemi samo privremeni, da sve to može da se reši razgovorom i strpljenjem. Međutim, dogodilo se nešto što nisam mogao da predvidim.
Jednog dana, došao sam kući ranije nego obično. Zatekao sam je u susedovoj kući. Nije bilo mnogo toga što sam mogao da kažem ili da uradim u tom trenutku. Srce mi je bilo slomljeno, ali nisam želeo da se predam tom osećaju. Prišao sam, pokušao da razgovaram, da pitam šta se dešava, ali odgovori su bili magloviti. Nije to bila ljubav, to je bio beg od nečega što nije mogla da razjasni. Osećao sam se kao stranac u vlastitom domu. Bilo je jasno da nije bila srećna sa mnom, kao što je možda i ona to sebi postavljala pitanje.
Pokušao sam da shvatim, da pronađem razloge, ali sve je bilo jasno – nije bežala od mene, bežala je od života koji smo gradili, od očekivanja, od rutine. Tada sam shvatio nešto najteže – da je ona tražila nešto drugo. Da nije želela život koji je bio pred njom, sa mnom. Ponekad je teško prihvatiti, ali ono što smo želeli i očekivali nije se slagalo sa stvarnim svetom. Shvatio sam da, koliko god se trudio da je zadržim, nije bilo dovoljno.
Moj svet je bio pun tišine i stagnacije, a njen je bio prepun svetlosti, života, uzbuđenja. Možda sam ja bio suviše stalan, suviše miran. Možda ona nije bila spremna na ovaj mir. Shvatio sam, na kraju, da nije stvar u tome ko je ta osoba, nego šta su njeni snovi i šta ona želi da postigne. Verovao sam da će ljubav ispuniti sve praznine, ali nekada to jednostavno nije dovoljno.
I sada, dok stojim pred vratima svog doma, sa svim tim emocijama u glavi, pitam se – može li brak preživeti ako je ljubav jedina stvar koja nedostaje? Može li brak opstati kada se ne prepoznajemo više, kada naše želje i potrebe nisu u skladu?
Za mene, ovo je bila lekcija. Možda ljubav nije dovoljna, možda se i mi menjamo kroz vreme, a zajedno sa nama menjaju se i naše potrebe, naše želje. Ovo je bila realnost, i koliko god bila bolna, moram da naučim da se nosim sa njom. Ljubav, kao i život, nije nešto što se samo daje – potrebno je oboje da ulažemo. A ponekad, uprkos svemu, to jednostavno nije dovoljno.
About The Author
