“Rekla sam mu da sam trudna – a ono što je rekao posle toga slomilo me zauvek!”
Možda zvuči kao kliše, ali verovala sam da ljubav može sve da pobedi. Da je brak svetinja. Da kada kažeš „u dobru i u zlu“, zaista to i misliš. I verovala sam u svog muža, više nego u bilo koga na svetu. Sve dok mu nisam rekla da sam trudna.
Zovem se Slavica, imam 34 godine i živim u Zrenjaninu. Moj muž i ja smo zajedno već devet godina, a u braku šest. Nismo savršeni, ali smo uvek imali to nešto – onu povezanost koju sam smatrala neraskidivom. Nikada nisam sumnjala u njega, ni u nas. Sve do jednog običnog dana, kada sam pomislila da ću mu saopštiti najlepšu vest na svetu, a on mi je slomio srce kao da je od stakla.
Kasnila mi je menstruacija. Mislila sam da je stres, jer sam imala naporan period na poslu. Ali dani su prolazili i jednostavno sam znala… Otišla sam u apoteku, kupila test, i – dve crte. Stala sam ispred ogledala, držeći test u ruci, ne znajući da li da se smejem ili plačem. Mešavina sreće, straha i nade obuzela me u sekundi. I samo jedna misao mi je bila u glavi: jedva čekam da mu kažem.
Te večeri sam spremila večeru, upalila sveće, i čekala ga da dođe s posla. Bila sam uzbuđena kao dete pred novu godinu. Kad je ušao, video je sto i odmah me pitao: „Šta se slavi?“ Nasmejala sam se i rekla mu da sedne.
Predala sam mu malu kutijicu. Unutra – test sa dve crte.
Gledao je u kutiju nekoliko sekundi. A onda je izgovorio nešto što ću pamtiti do kraja života:
„Čije je?“
Zaledila sam se. Pomislila sam da se šali. Da je to neka bolesna fora. Ali onda je dodao:
„Jer ja sigurno nisam planirao dete sad. Ne mogu da verujem da si bila toliko neodgovorna. A i… znaš da smo se čudno ponašali poslednjih meseci. Ko zna…“
Te reči su me pogodile kao šamar. Nisam mogla da govorim. Samo sam gledala u njega, dok mi se grlo stezalo i oči punile suzama. Nije mi verovao. Ili još gore – nije želeo da mi veruje. U trenutku kada sam želela da me zagrli, da mi kaže „Sve će biti u redu, zajedno smo u ovome“, on me je gledao kao da sam mu najveći neprijatelj.
Te noći sam prvi put zaspala okrećući mu leđa, a suze su mi natopile jastuk.
Prošli su dani, ali se on nije promenio. Hladan. Distantan. Niti me je pitao kako se osećam, niti je pomenuo bebu. Kao da mu nisam ništa rekla. Kao da to dete ne postoji. Kao da ja… ne postojim.
Skrivala sam se po kupatilu i plakala. Nosila sam taj osećaj odbačenosti kao ogroman teret. A sve što sam želela bilo je da se radujemo zajedno. Da planiramo, da maštamo, da pravimo spiskove imena i biramo boje za zidove.
Umesto toga, gutam suze svake večeri. Sama. Pitam se gde je nestao onaj čovek kojeg sam volela. Koji me držao za ruku kad mi je bilo teško, koji mi je donosio čokoladu kad sam imala loš dan. Gde je nestala ta ljubav?
Najgore od svega – on i dalje tvrdi da „nije siguran da je pravo vreme za dete“. Kao da dete dolazi samo kada ti odlučiš. Kao da ne postoji druga osoba u toj priči. Kao da sam ja neka mašina koja mora da proveri njegov kalendar pre nego što se usudi da zatrudni.
Nisam mu tražila ništa. Samo da bude tu. Da me zagrli. Da mi kaže da ćemo zajedno kroz sve to. Umesto toga, svaki put kada ga pogledam, vidim prezir. Vidim nevericu. Vidim nekoga ko više ne želi ovaj život sa mnom.
I sada sedim ovde, pišem ovu ispovest, jer više nemam kome da kažem. Moja majka bi mi rekla da ćutim i trpim. Prijateljice bi rekle da „muškarci tako reaguju, proći će ga“. A ja? Ja više ne verujem da je ovo samo prolazna faza.
Možda sam naivna. Možda sam previše emotivna. Ali jedno znam – nikada neću zaboraviti njegov izraz lica kad sam mu rekla da sam trudna. I nikada neću oprostiti sebi što sam verovala da će to biti najsrećniji dan u našem životu.
About The Author
