Naslov: “Supruga me prevarila, oprostio sam joj… ali onda je opet uradila nešto što me slomilo”
Nisam čovek koji lako priča o svojim emocijama, ali osećam potrebu da ovo podelim. Možda neko pročita i prepozna se. Možda nekom pomognem da ne napravi istu grešku kao ja. Ja sam čovek koji je verovao. Previše, možda.
Bili smo u braku skoro deset godina. Imali smo sve — kuću, decu, miran život. Ništa luksuzno, ali smo živeli stabilno i bez trzavica, bar sam ja tako mislio. Moja supruga je bila tiha, povučena žena, a ja sam bio taj koji je stalno radio, pokušavao da obezbedim sve. Možda sam bio previše posvećen poslu, ali nikad nisam zaboravio nju. Trudio sam se. Cveće bez povoda, večere kod kuće, sitnice koje znače.
Prvi put sam osetio da nešto nije u redu kada je počela da menja šifru na telefonu. Onda su usledili izlasci s “prijateljicama” koje nikad nisam sreo. Srce mi je govorilo šta se dešava, ali razum nije hteo da prihvati.
Kad sam je prvi put uhvatio, bilo je kao da se ceo moj svet srušio. Bio je to čovek iz obližnjeg kafića, jedan od onih za koje mislite da ne bi ni progovorili s vašom ženom. Ali, eto. Desilo se. Priznala je. Plakala. Klečala. Govorila da je to bila greška, da je bila usamljena, da me voli, da nije znala kako da mi kaže da joj nedostajem.
U nekom trenutku sam odlučio da je ljubav važnija od ponosa. Oprostio sam joj. Poverovao da je bila to jedna, glupa greška. Vratio sam se kući, vratio sam se njoj, i mislio sam da smo krenuli ispočetka.
I neko vreme je delovalo da jeste tako. Bili smo bliski, više nego ikad. Provodili smo vreme zajedno, pričali, dodirivali se češće, čak i planirali jedno kratko putovanje bez dece. Bio sam uveren da smo prošli kroz najgore i da smo jači nego ikad.
A onda je sve palo u vodu.
Nisam planirao da proveravam ništa. Nisam tip koji špijunira. Ali ona poruka… stigla je na zajednički računar koji koristimo za porodične stvari. Zaboravila je da se izloguje iz mejla. Otvorio sam karticu i zaledio se. Bilo je to njeno dopisivanje sa… našim kumom. Da, čovekom kome sam verovao više nego rođenom bratu. Čovekom koji je stajao pored mene na venčanju. Koji je krstio naše dete. Koji je dolazio na roštilje, igrao se s mojom decom i smeškao mi se dok je istovremeno spavao sa mojom ženom.
Nisam urlao. Nisam vikao. Samo sam ćutao. Sedeo sam i čitao poruke. Nije to bila avantura. Bio je to odnos. Planirali su kako da se viđaju, kako da kriju. Bila je to izdaja ne samo ljubavna, već ljudska. Duboka.
Suočio sam je. Nije plakala ovog puta. Samo je ćutala. Rekla je da je mislila da je ljubav nestala i da je on neko ko je “čuje”. Ja sam bio previše fokusiran na decu, posao, stabilnost. Ona je, kaže, želela da se opet oseća kao žena.
U tom trenutku nisam znao šta da osećam. Više nisam bio besan. Samo prazan. I to je ono što me najviše uplašilo.
Danas živimo odvojeno. Deca su sa mnom. Ona viđa decu kad poželi, i dalje pomažem, ne želim da im rušim sliku o majci. Ali ona žena koju sam voleo više ne postoji. I nisam siguran da li je ikada zaista ni postojala.
Zato ovo i pišem. Da kažem da oproštaj nije slabost. Ali da je poverenje nešto što se, kad se jednom slomi, više nikad ne vrati u istom obliku. Neki ljudi ne zaslužuju drugu šansu.
A najgore je što ponekad, još uvek, kada deca zaspe, sedim u tišini i pitam se – da li sam mogao da je zadržim… da sam je više slušao, više gledao?
A možda je sve bilo uzalud. Možda je ona samo tražila izlaz.
About The Author
