“Udala sam se za mnogo starijeg muškarca, ali nakon nekog vremena morala sam potražiti mlađeg ljubavnika – i evo zašto”
Kad sam se udala za Marka, svi su pričali. Nije ni čudo – između nas je bilo gotovo 25 godina razlike. Imala sam 28, a on već 53. Za mnoge sam bila “ona koja se udaje zbog sigurnosti”, ali niko nije znao šta smo on i ja imali. Bar ne na početku.
Marko je bio stabilan, mudar, pažljiv. Nudio mi je mir koji nisam imala ranije, sigurnost u svetu koji mi je dotad bio pun neizvesnosti. Bio je taj koji me naučio šta znači osećati se zaštićeno. I nisam se udala zbog para – nije on bio bogat čovek. Bio je jednostavan, čestit, vredan, i to me je privuklo. Prvi put sam osetila da imam nekoga ko zna šta hoće i ko stoji iza svojih reči.
Prve godine su bile lepe. Imali smo svoj mali svet, kuću na obodu grada, vikende uz knjige i tišinu. Nije bilo strasti koja lomi zidove, ali bilo je poštovanja i privrženosti. I to mi je tada bilo dovoljno. Mislila sam – možda je ovo zrelija ljubav.
Ali onda je vreme počelo da pokazuje svoje lice.
Marko je s godinama postajao sve umorniji. Njegova potreba za fizičkom bliskošću je gotovo nestala. U početku sam razumela – posao, stres, godine. Ali kako su meseci prolazili, ja sam sve više osećala da sam usamljena. I ne samo fizički. Počeli smo da ćutimo za stolom, da svako uveče ode u svoj ugao kuće. Postali smo kao cimeri. A ja sam još uvek bila žena puna života.
Nisam odmah tražila nikog. Borila sam se sa sobom, pokušavala da mu se približim, govorila mu da mi nedostaje… ali on bi samo slegao ramenima. Govorio je: “Doći će vreme kad ćeš ti mene stizati, samo budi strpljiva.”
Ali nisam mogla više da čekam. Nisam želela da živim kao senka. Da gledam druge parove kako se dodiruju, ljube, šapuću jedno drugom, dok ja ležim u krevetu pored čoveka koji mi okrene leđa i zaspi pre nego što mu išta kažem.
Tada sam upoznala njega. Ivana. Bio je osam godina mlađi od mene, zgodan, nasmejan, pun života. Upoznali smo se slučajno, na jednom seminaru na koji sam išla zbog posla. Isprva smo samo razgovarali. Smejao me je, slušao, pitao. I svaki put kada bi mi pisao poruku, osetila bih kako mi srce brže kuca.
Odupirala sam se. Nisam želela da postanem žena koja vara. Ali osećaj da sam živa bio je jači od savesti. Prvi poljubac dogodio se nakon mesec dana. A posle toga, ništa više nije bilo isto.
Sa Ivanom sam ponovo osetila šta znači biti poželjna, biti voljena. Svaki susret s njim bio je kao povratak sebi. Nisam mu tražila ništa – ni obećanja, ni planove. Samo sam želela da opet budem žena.
Skrivali smo se. Laži su mi postale svakodnevica. Marko ništa nije sumnjao, ili je možda samo birao da ćuti. U nekom trenutku sam počela da se pitam da li on oseća moju daljinu, da li zna da sam već jednom nogom otišla.
A onda je sve puklo. Marko je slučajno video poruku na mom telefonu. Nisam imala opravdanja. Samo sam stajala i ćutala. Nije vikao. Nije plakao. Samo je rekao: “Znao sam. Samo sam se nadao da grešim.”
I tu me je najviše zabolelo. Njegova tišina. Njegov pogled pun razočaranja.
Danas više nisam s Markom. Razveli smo se mirno, bez ružnih reči. Rekao mi je da zaslužujem nekoga ko može da me prati u koraku, da nije ljut, samo tužan. Ivan i ja nismo zajedno – shvatili smo da nismo za pravu vezu. Ali mi je pokazao da još uvek mogu da volim, da postojim kao žena, a ne samo kao supruga.
Ne kajem se. Ali znam da su izbori koje pravimo teški. I da ljubav, ako u njoj nema uzajamne bliskosti, može postati samo sećanje.
About The Author
