Udala sam se iz ljubavi. To je važno da kažem odmah na početku. Nije bilo nikakvih interesa, ni dogovora, ni pritisaka. Samo ljubav. I poverenje. Bili smo jedno drugom sve i verovala sam da će naš brak biti stabilan, topao i miran. Selidba kod njegove porodice na selo delovala je kao kompromis, ali ne i žrtva. Volela sam njegovu majku, poštovala oca, a njegov brat – dever – bio je povučen, tiši, često zatvoren u svom svetu, ali ni u snu nisam mogla da zamislim šta će se dogoditi te noći.
Bilo je to nepune tri nedelje nakon svadbe. Moj muž je morao na dva dana u grad – neka papirologija oko zemljišta, banke, opština – ništa neobično. I ja sam ostala u kući sa njegovim roditeljima i deverom. Veče je bilo mirno, večerali smo zajedno, a onda sam se povukla u sobu ranije nego inače. Bila sam umorna, i fizički i emotivno, jer sam se još privikavala na nov život, novu dinamiku i odgovornosti koje brak nosi.
Utonula sam u san, lagano i bezbrižno.
Probudio me šum vrata.
Nisam odmah reagovala, pomislila sam da je možda svekrva došla da proveri da li mi nešto treba. Ali koraci nisu bili njeni. Teži su bili, tihi ali sigurni. Srce mi je počelo da lupa brže. Pogledala sam ka vratima i u polumraku prepoznala siluetu – moj dever.
Pokušala sam da sednem, zbunjena, ali i dalje verujući da postoji neko racionalno objašnjenje.
„Šta radiš ovde?“ – upitala sam tiho.
Nije odgovarao. Bio je pijan. To sam odmah osetila – alkohol je isparavao iz njegove kože, iz daha, iz svake njegove rečenice koju nije rekao, ali koju je ćutao jezivo glasno.
Prišao je bliže, a meni se stomak stegao. Bilo je nešto u njegovom pogledu što ranije nisam primećivala. Nešto što me nateralo da ustuknem, da se pokrijem jorganom, da me nema.
Nisam vrištala. Nisam mogla.
Pokušala sam da ga opomenem: „Nemoj… ti si mi kao brat.“
Ali ništa nije vredelo. Na sreću, u tom ključnom trenutku, začuo se lavež pasa. Uplašio se. Okrenuo se i izašao bez reči. Vrata su ostala poluotvorena, a ja sam ostala da ležim, nepomična, tresući se, ne znajući da li da plačem, trčim, zovem muža ili ćutim.
Ujutru je sedeo za stolom kao da se ništa nije dogodilo. Nije me pogledao. Niti jednu reč rekao. Niti je iko od ukućana primetio bilo kakvu promenu. Samo ja sam znala šta se skoro dogodilo.
Mužu nisam rekla. Bar ne odmah. Plašila sam se da će sve eksplodirati, da će se porodica raspasti, da će on poludeti. Nisam htela da budem razlog za razdor, iako nisam bila kriva ni za šta.
Nosila sam tu tišinu u sebi danima. Mesecima. I svaki sledeći susret s deverom bio je muka. Osmeh je bio maska, večera sa porodicom bila je teret, a svaki odlazak muža iz kuće – noćna mora.
Nisam znala kome da se poverim. I onda, jedne večeri, muž je sam primetio nešto. Rekao mi je da sam se promenila. Da nisam više ona vedra, nasmejana žena koju je oženio. Pitala sam ga da li želi da zna istinu, i kad je klimnuo glavom, ispričala sam mu sve.
Njegov pogled nikada neću zaboraviti. Tuga, šok, ljutnja, sve pomešano.
U tom trenutku znala sam da više ništa neće biti isto.
About The Author
