Nikada nisam mislila da ću ispričati svoju priču, ali osećam potrebu da sve izbacim iz sebe, možda kao neki oblik iskupljenja.
Bila sam udata već sedam godina. Naša svakodnevica postala je siva, predvidiva, tiha. Moj muž, dobar čovek, ali zatvoren u sebe, nije više primećivao ni moje poglede ni moje suze koje su tiho padale u mraku spavaće sobe.
A onda je u moj život ušao On. Stariji od mene skoro dvadeset godina. Zreo, siguran, nežan. Reči koje sam odavno želela da čujem od nekoga ponovo su dotakle moje srce. Našla sam u njemu ono što sam mislila da više nikada neću imati – pažnju, nežnost, strast.
Sve je počelo bezazlenim razgovorima, a završilo se… znate već kako. Jedne večeri, dok je moj muž bio na putu zbog posla, pozvala sam ga kod nas.
Nisam ni slutila da će se moj svet srušiti baš te noći.
Dok smo ležali zajedno u krevetu, umotani jedno oko drugog, čuli smo zvuk ključa u vratima.
Muž je trebalo da se vrati tek sutra.
Srce mi je stalo.
Vrata spavaće sobe polako su se otvorila. Ušla je tišina. I onda – on. Moj muž. Stajao je na vratima, gledao nas. Nisam imala gde da pobegnem, nisam imala šta da kažem. Samo sam zurila u njega, dok su mu se oči punile bolom i nevericom.
Sekunde su trajale kao večnost. Njegov pogled, težak kao olovo, prelazio je preko nas. Osetila sam kako me stid i strah paralizuju. Ljubavnik je samo tiho ustao, bez reči, pokupio svoje stvari i prošao pored mog muža spuštene glave.
Ostala sam sama, gola i bespomoćna pred čovekom kojeg sam izdala.
Muž nije vikao. Nije ni podigao glas. Samo je stajao i gledao me kao da gleda stranca.
To me je bolelo više nego da me ošamario.
Ta tišina, ta praznina između nas, bila je gora od svake kazne.
Pokušala sam da kažem nešto, da objasnim, da se opravdam, ali reči su se lepile za moje suvo grlo. Suze su same tekle niz lice, ali njega nije bilo briga. Samo se okrenuo i izašao, ostavivši vrata otvorena za sobom.
Te noći nisam zaspala.
Te noći sam shvatila šta sam izgubila.
Sutradan nije bilo scena. Nije bilo svađa, nije bilo vikanja.
Samo je tišina vladala u našem domu.
On je spakovao svoje stvari i otišao kod svojih roditelja. Nije mi ostavio poruku. Nije mi rekao ni zbogom.
Dani su prolazili u agoniji. Pisala sam mu, zvala ga, molila ga za još jednu šansu, ali odgovora nije bilo. Znam da nisam imala prava da ga tražim. Znam da sam sama uništila nešto što je godinama građeno.
Najteže mi je padalo to što sam shvatila da sam ga prevarila ne zato što ga nisam volela, već zato što sam tražila ono što sam izgubila sa njim – pažnju, nežnost, razgovor.
Možda da sam pre razgovarala s njim, možda da sam tražila ono što mi je falilo od čoveka koga volim, sve bi bilo drugačije.
Ali sada je kasno za možda.
Prošlo je više od godinu dana od te noći.
Nikada više nisam videla onog starijeg čoveka. On je bio samo prolazna iluzija.
Moj muž… ili bolje rečeno, bivši muž… živi svoj život dalje, bez mene.
Ja sam ostala sama sa svojim kajanjem.
Naučila sam na najteži mogući način da se ljubav ne traži na mestima gde ne pripada. Da se problemi ne rešavaju neverstvom, već razgovorom, iskrenošću i borbom.
Nije prošao nijedan dan da se ne setim njegovog pogleda te noći.
Pogleda koji je rekao sve, bez ijedne izgovorene reči.
About The Author
