Ispovest: Jedne noći, sve se srušilo
Nikada nisam planirala da moj život krene ovim putem. Bila sam obična žena, udata, mirna, spolja tiha – a iznutra puna nemira. Živeli smo skromno, ali vreme je donelo krizu, i u meni se polako nešto lomilo. Nisam to ni primetila u početku – potreba da budem željena, da osetim kontrolu, da u rukama imam moć nad sopstvenom sudbinom.
Počelo je kao izazov. Znatiželja. Jedan susret, pa drugi. Nisu me zanimali oni kao ljudi, klijenti, muškarci. Više me zanimala tišina posle toga. Onaj osećaj da imam tajnu koju niko ne zna, ni muž, ni prijatelji, ni ja sama do kraja.
Muž me voli. Bar tako mislim. Njegove oči su umorne, ali pune nežnosti. Nikada nije posumnjao. Uveče bi mi poželeo laku noć, a ja bih izgovorila “volim te” s težinom u grudima. Onda bih, kao da se radi o nekom drugom, išla da se sretnem sa neznancem. Sat vremena intime bez bliskosti. Novac ostavljen na stolu. Uloga odigrana.
Jedne večeri, sve se promenilo.
Bio je običan radni dan. Klijent koji me zvao bio je diskretan, staložen. Dogovorili smo se da dođe kod mene. Muž mi je rekao da ide kod prijatelja da gleda utakmicu. Sve je delovalo kao uvek. Telo mi je radilo po navici, ali misli su lutale. Bila sam umorna. Od glume. Od straha. Od praznine.
Kada smo zakoračili u stan, vrata su još mirisala na sigurnost doma. Klijent se nasmešio i skinuo kaput, a ja sam krenula prema dnevnoj sobi da pripremim vino. Ali onda… vrata su se naglo otvorila.
Ušao je on.
Moj muž. Zbunjen. Zatečen. I ranjen u deliću sekunde.
Zaledila sam se. Pogledi su se sreli. U njegovom pogledu nije bilo besa. Samo tiha nevjerica. I tuga. Ona koja ne viče, ali para srce.
– Ko je ovo? – pitao je tiho.
Nisam imala odgovor. Samo muk. Klijent je brzo obukao kaput i nestao bez reči. Ostali smo sami u sobi, koja odjednom nije bila moj dom, nego polje ruševina.
Seli smo. Nisam plakala. On jeste.
Pitao me koliko dugo to traje. Zašto. Da li ga volim. Da li sam ga ikada volela. Nije mi bilo lako da pričam, jer nisam znala istinu ni sama. Bila sam podeljena na dve osobe: onu koja voli mir, sigurnost, zajedništvo… i onu koja voli da pobegne u mrak, gde se ne postavljaju pitanja.
– Jesi li ga volela barem jedan jedini put? – šapnuo je.
– Ne… – rekla sam iskreno. – Nikog. Samo sebe. Ili bar ono što sam pokušavala da postanem.
Znao je tada da me više ne poznaje. I ja sam to znala.
Tih dana posle, život se raspadao polako. On se preselio kod roditelja. Ja sam ostala u stanu koji me podsećao na greh, na izdaju, na istinu koju nisam htela da priznam. Pokušavala sam da shvatim – šta me nateralo na to? Novac? Možda. Ali dublje od toga, bio je osećaj kontrole, bežanja od praznine, osećaj da sam neko drugi – makar na kratko.
Nisam srećna. Niti sam tada bila. Ljudi često misle da žene koje prodaju svoje telo to rade iz hira. Ali u meni nije bilo hira, samo rane koje nisam znala da zaliječim. Muškarci su me kupovali na sat vremena, a ja sam, bez da znaju, njima prodavala svoje pokušaje da zalečim unutrašnje krvarenje.
Sad kad je sve otkriveno, nemam više gde da se sakrijem.
Muž me više ne zove. I možda je tako najbolje. Njegova ljubav zaslužuje čistu dušu. Ja to trenutno nisam. Ali pokušavam. Prvi put u životu, ne glumim. Pišem istinu.
Ne tražim sažaljenje. Samo razumevanje. Jer iza svakog pogleda žene na ulici, iza svake tajne koju neko skriva, postoji priča. Ova je moja.
About The Author
