Nikada nisam ni pomislio da ću sedeti i pisati nešto ovakvo. Još uvek mi je teško da izgovorim te reči naglas. Deset godina braka. Deset godina života, uspomena, prvih koraka, prvih reči… I onda — jedan test, jedan papir, jedno brutalno otkriće.
Sve je počelo sasvim nevino. Supruga je odlučila da uzme komplet za DNK testiranje koji je bio u nekoj promotivnoj akciji. Rekla je da hoće da proveri porodično poreklo zbog nekih naslednih bolesti koje su se pojavile u njenoj familiji. Nisam sumnjao ni u šta. Rekla je da bi bilo dobro da i ja i naš sin učestvujemo u testiranju. „Biće zanimljivo da vidimo ko vuče korene odakle,“ rekla je uz osmeh.
Nisam znao da u tom trenutku u njenoj glavi već gori vatra sumnje. Nisam znao da joj je već neko šapnuo da „naš sin i ne liči baš na mene“. Nisam znao da je već danima pretraživala forume, gledala slike iz prošlosti, računala datume.
Par nedelja kasnije, stigli su rezultati. Otvorila ih je prva. Vidim, blijeda je. Ruke joj drhte. Pogled mi je sam skliznuo ka papiru koji je držala. I video sam… rečenicu zbog koje mi se zavrtelo u glavi.
“Biološka veza između oca i deteta: isključena.”
„Šta je ovo?“ pitao sam, iako sam znao odgovor. „To je neka greška, zar ne?“ Rekla je da… mora nešto da mi kaže. Seo sam. Više nisam mogao da stojim.
I tada je krenula ispovest. Pre nego što smo se venčali, imali smo jednu veliku svađu. U tom trenutku, otišla je iz stana, nekoliko dana nije odgovarala na pozive. Vratila se slomljena, uplakana. Rekla je da me voli i da želi samo mene. Nikada mi nije rekla šta se zaista tada desilo.
Ali sada je sve izašlo na videlo. Te večeri je, u inat meni, provela noć s nekim iz prošlosti. Nekim s kim je nekad bila, i kome se „slučajno“ javila. Posle toga, odmah je zatrudnela. I nije bila sigurna. Ali kako je vreme prolazilo, sama je sebi tvrdila da dete sigurno jeste moje. Govorila je to toliko puta da je počela da veruje u to.
A ja? Ja sam to dete odgajao kao svoje. Ljuljao ga dok ima temperaturu. Učio da hoda, da vozi bicikl. Bio sam tu za svaki pad, svaku suzu, svaki osmeh.
I sad neko hoće da mi kaže da on nije moj sin?
Ne znam šta više boli — to što me je prevarila, to što mi je ćutala deceniju, ili to što sam sad odjednom stranac detetu koje zovem sine.
Pokušao sam da se saberem. Ona je plakala, klečala, molila da ne uništim našu porodicu. Govorila je da me voli, da sam ja pravi otac — ne onaj biološki, već onaj koji je tu. I možda bi to i bilo utešno da u meni nije puklo nešto nepovratno.
Nisam vikao. Nisam je izbacio. Samo sam ustao i otišao. I znaš šta je najgore?
Mali nije znao ništa. Trčao je prema meni kad sam izlazio, s igračkom u ruci, onako kako uvek radi. A ja nisam imao snage da ga zagrlim.
Jer u tom trenutku… nisam znao ko sam ja više.
Otac koji je davao srce i dušu deset godina?
Ili čovek koji je bio prevaren, izdan i izigran?
I dalje ne znam.
Ostao sam kod prijatelja. Pokušavam da shvatim šta dalje. Da li mogu da oprostim? Da li ću ikada moći da pogledam nju — a da ne vidim laž? Ili sina — a da ne osetim rupu u grudima?
Ovo nije priča sa srećnim krajem. Ovo je priča o tome kako jedno nepromišljeno veče može da uništi ceo život.
About The Author
