Od prvog dana, svi su me gledali kao da sam luda. „Zašto bi devojka od 29 godina želela da bude sa muškarcem od skoro 60?“ — to je pitanje koje sam čula više puta nego svoje ime. U očima rodbine sam bila avanturistkinja, u očima prijateljica — zlatokopačica, a u očima njegove porodice — neka koja je „došla po penziju“.
A istina? Istina je bila jednostavna: zaljubila sam se. U njegov osmeh, mirnoću, zrelost, način na koji me je slušao dok pričam. Nije bilo igara, nije bilo poruka tipa „gde si nestala“, nije bilo komplikacija. Bio je tu — celim srcem. I ja sam to prepoznala.
Ubrzo smo počeli da živimo zajedno, a potom i da planiramo venčanje. Njegova deca su bili odrasli ljudi, ali hladni prema meni. Niko nije verovao u naš brak. A kada smo izgovorili sudbonosno „da“, šapat i osude nisu prestajale.
Međutim, ono što niko nije znao… jeste šta se dešava kad se vrata spavaće sobe zatvore.
Ne, nije ono što mislite.
Krevet se zaista tresao — ali ne od strasti, već od njegove nesanice, noćnih mora i nemira koje je nosio u sebi.
Svako veče, oko ponoći, počeo bi da se prevrće, da uzdiše, da stenje u snu. Nekad bi se trgao sav u znoju, nekad bi ustao i stajao pored prozora bez reči. Prvih nekoliko meseci sam mislila da sanja ružno, da će proći. Ali nije prolazilo. Svako veče — isti nemir.
Bilo je noći kada sam se budila po deset puta. On bi se okrenuo ka meni, uzeo mi ruku i rekao: „Izvini. Ne znam šta mi je.“ Nisam se žalila. Nisam ga krivila. Ali… počela sam da se lomim iznutra.
Umorna. Nenaspavana. Napeta. I bez ikoga da to podelim s njim, jer niko nije verovao da sam se istinski udala iz ljubavi.
Jedne noći, u četiri ujutru, sela sam na ivicu kreveta i rekla mu: „Volim te. Ali moram da znam — šta te muči svake noći?“ I tada mi je, prvi put, ispričao sve.
Gubitak roditelja dok je bio mlad. Propao prvi brak. Odrastanje njegove dece bez njega jer je stalno radio. Nesanica koju nikada nije lečio. I osećaj krivice što misli da je prestar da me usreći.
Tada sam shvatila: ovaj brak nije problem, već je on čovek sa ranama. I ja sam ta koja ih vidi — i bira da ostane.
Od te noći, počeli smo da se menjamo. On je otišao kod lekara. Počeo je sa terapijom. Počeo je da spava mirnije. I iako se krevet još uvek ponekad zatrese — sada znam da će se ubrzo smiriti.
A oni koji su nas osuđivali? I dalje pričaju. Ali više me nije briga.
Jer ono što imamo — to je ljubav koja se ne meri godinama, već tišinom koju deliš u dva ujutru i rukom koju ti neko pruži kad ti je najpotrebnija.
About The Author
