Zovem se Marina, imam tačno 50 godina. Na prvi pogled, mnogi bi rekli da imam „sve“ – brak koji traje više od dvadeset godina, dvoje odrasle dece, kuću u mirnom naselju, supruga koji se trudi i radi, česte poslovne puteve koji nam, kako on kaže, omogućavaju pristojan život. Ali ispod tog spoljašnjeg sloja, krije se priča koju nisam podelila ni sa najbližim prijateljicama. Krijem je i od sebe ponekad, jer se pitam – kako sam do ovde došla?
Moj muž, Milan, putuje često. Po dve do tri nedelje zna da bude odsutan – ponekad i mesec dana. Uvek sam ga čekala. Bila sam verna, čak i kad je bilo teško, kad sam se osećala sama, zaboravljena, kao da sam postala samo navika u njegovom životu. Uvek sam ćutala, razumela, pravdala ga, govoreći sebi da je to zbog porodice, zbog naše budućnosti. A onda se pojavio on. Marko.
Marko ima 25 godina. Moj sin ga je upoznao preko sporta. Često je dolazio kod nas u dvorište da zajedno treniraju. Bio je tih, ali uvek sa osmehom. Nisam ga odmah primetila na taj način. Bila sam „teta Marina“ koja donosi limunadu i pravi kolače. Ali kako su godine prolazile, moj sin je otišao u inostranstvo, a Marko je i dalje dolazio. Prvo da pozdravi, da pomogne oko dvorišta. A onda, da priča. I slušao me je. Ozbiljno. Onako kako moj muž odavno više nije.
Počelo je nevinim šalama, pogledima koji su trajali sekund duže nego što bi trebalo. A onda jedne večeri, kad je Milan bio na putu, Marko je ostao duže. Popili smo čašu vina. Muzika je svirala tiho. Bila sam u letnjoj haljini, on u majici. Pogledi su postali reči, reči su postale dodiri. Te večeri sam zaboravila da imam 50. Bila sam žena, nečija želja, neko koga se gleda sa divljenjem.
Od tada, kada muž ode – Marko dolazi. Ne uvek, ne po dogovoru, ne planski. Ponekad samo da večeramo zajedno, da me pita kako sam. Nekad da pričamo o knjigama, filmovima, životu. A ponekad… da se zagrli i ostane.
Znam da će me mnogi osuditi. Reći će da sam neverna, bezobzirna, da sramotim brak i godine. Ali niko ne zna kako je biti zaboravljena. Niko ne zna kako je živeti sa čovekom koji vas više ne vidi. Ne čuje. Koji vas ljubi u čelo kao sestru, ne kao ženu.
Marko me nije kupio telom. Osvojio me pažnjom. Njegov smeh mi je lečio rane. Njegovo prisustvo me je podsećalo da sam još živa. Da imam dušu. Da nisam završena.
Da li ga volim? Ne znam. Možda. Možda ne onako kako sam nekada volela Milana. Ali volim kako me gleda. Kako me zove „lepa moja“. Kako me u pola rečenice prekine poljupcem kad vidi da ću zaplakati.
Znam da ovo ne može večno. Znam da Marko ima život ispred sebe, da će naći svoju generaciju, svoju budućnost. I da ja nisam deo toga. I možda baš zato mi daje ono što niko drugi ne može – sadašnji trenutak. Sve što imamo jeste sad. I ne tražim više.
Ponekad noću, kad ležim sama, pitam se – da li sam loša osoba? Da li sam izdala Milana? Ali istina je… on je mene izdao prvi. Ostavio me emocionalno, godinama pre nego što sam ja ikoga dotakla. U njegovom svetu više nisam postojala kao žena.
Neću ostaviti Milana. Zajedno smo prošli previše. On nije loš čovek. Samo više nije moj. A ja sam naučila da život nije crno-beli film. Postoje nijanse. I u jednoj od tih nijansi živi moj greh – i moja istina.
Zato ovo pišem, ne da tražim opravdanje, već da pokažem da i žene u pedesetoj mogu želeti. Mogu sanjati. I, da – mogu voleti. Čak i kad ne bi smele.
About The Author
